Problematične britanske veze sa Evropskom unijom

Britanski premijer Dejvid Kameron krenuo je u kampanju po Evropskoj uniji da obezbijedi podršku evropskih lidera svojim predlozima za reformu Unije, bez čega bi Britanci za dvije godine na referendumu mogli da izglasaju izlazak iz članstva.

Postoje mnogi razlozi za komplikovan odnos Velike Britanije i Evropske unije, ocjenjuje agencija Asošiejtid pres. Neki od mogućih problema su "posebna veza" Velike Britanije sa SAD ili činjenica da su Britanci kao "ostrvljani" veoma oprezni kada su u pitanju savezi na evropskom kontinentu.

Ironično, za "neku vrstu SAD u Evropi" prvi se poslije Drugog svjetskog rata založio upravo bivši britanski lider Vinston Čerčil.

Velika Britanija nije učestvovala u formiranju Evropske ekonomske zajednice (EEZ), ali je ubrzo je promijenila mišljenje. Međutim, dva puta je presjednik Francuske Šarl de Gol odbio njen zahtjev za članstvo - 1963. i 1967. godine. De Gol je, između ostalog, bio zabrinut da će Velika Britanija u teškim vremenima uvijek biti na strani SAD, a ne evropskih susjeda.

Edvard Hit, premijer Velike Britanije 1970. godine, nametnuo je članstvo u EEZ kao ključni cilj. Tome je pomoglo što je De Golov nasljednik Žorž Pompidu bio naklonjeniji Londonu, pa se Velika Britanija 1973. godine priključila zajednici.

Laburistički premijer Harold Vilson, suočen s podjelama u partiji oko članstva u EU, mislio je da će referendum poboljšati situaciju u stranci pa je 1975. održan referendum s pitanjem "Da li mislite da Velika Britanija treba da ostane dio Evropske zajednice" na šta je 67 odsto stanovnika odgovorilo potvrdno.

Ostanak Velike Britanije u evropskoj porodici je bio obezbijeđen, ali su podjele među laburistima ostale, pošto su mnogi ministri smatrali da je EEZ nesaglasna sa socijalističkim ciljevima partije. Podjele su oslabile laburiste i dovele do izbora 1979. na kojima su pobijedili konzervativci na čelu s Margaret Tačer.

Gvozdena ledi je zdušno podržavala ostanak u EEZ, ali je njenih 11 godina u Dauning stritu obilježeno sve većim protivljenjem evropskim integracijama. Dolazak francuskog socijaliste Žaka Delora na čelo Evropske komisije 1985. samo je pojačalo njenu opoziciji Briselu. Premijerka, kao i sve veći dio konzervativaca, protivio se Delorovoj namjeri da se uspostavi jedinstvena evropska valuta.

Tačer je u govoru 1988. odbacila mogućnost da Evropa bude "super država s novom dominacijom Brisela", ali nisu svi torijevci bili toliko neprijateljski pa je sve veća odbojnost Margaret Tačer prema Evropi dovela do ostavke ministra spoljnih poslova i borbe za vođstvo u stranci.

Nasljednik Gvozdene ledi, Džon Mejdžor je nastojao da izmiri nesuglasice s Evropom, ali je Velika Britanija i dalje ostala van zajedničke valute. Mejdžor je mislio da ima pobjedonosnu strategiju, ali se njegova vlada ubrzo raspala zbog sukoba oko EU.

Ubjedljivom pobjedom laburista Tonija Blera na izborima 1997. Velika Britanija je dobila odlučnu proevropsku stranku na vlasti. Bler je poručio da će Britanija biti u "srcu Evrope", a čak je pokazao i spremnost da uvede euro. Slika mladog premijera na biciklu u Amsterdamu s drugim evropskim liderima nekoliko nedjelja poslije izbornog trijumfa, simbolizovala je novi pristup Londona.

Ipak, Blerova odluka da 2003. podrži SAD u ratu s Irakom, dovela je do raskoraka s francuskim predsjednikom Žakom Širakom i njemačkim kancelarom Gerhardom Šrederom. Blerovim odlaskom s vlasti 2007. proevropljani u Velikoj Britaniji su izgubili ključnu ličnost. Tokom 2011. Kameron stavio je veto na predlog ugovora Evropske unije da se stabilizuje euro usljed dužničke krize.

S rastom podrške birača evropskeptičnom Ukipu koji tvrdi da je Velika Britanija ustupila suverenitet Briselu, Kameron je morao da obeća da će omogućiti novo izjašnjavanje o članstvu u Evropskoj uniji, pa će referendum biti održan krajem 2017. godine.

( Beta )