Ojačani štrajkom

Radnička borba, reči koje smo skoro zaboravili, sada su svuda oko nas. Radnici pošta štrajkuju protiv prodaje njihovih filijala, sindikat mašinovođa se bori za svoje pravo na štrajk, vaspitači žele veće plate. Konačno, posle toliko godina ponižavanja. Ali ovde je reč o nečemu daleko važnijem od viših zarada: svet rada iznova definiše sam sebe.

Štitonoše kapitala su uznemirene. Die Welt i Handelsblatt upozoravaju da postajemo „štrajkačka republika“. Poslodavci strahuju od najgoreg. Ovo bi mogla da bude godina sa najviše štrajkova u poslednjoj deceniji. Institut za nemačku ekonomiju iz Kelna računa da ćemo zbog štrajkova izgubiti 430.000 radnih dana. Još prošle godine glavni ekonomista osiguravajuće kuće Allianz izjavio je „da se boji da mnogi veruju da nam posle decenija uzdržavanja od povećanja zarada sledi zlatno doba“. A to je, naravno, „veoma opasno uverenje“.

Opasno za koga? Frankfurter Allgemeine Zeitung je još jednom preneo prikrivenu pretnju kapitalista: „Borba za veći deo kolača blagostanja dovešće do smanjivanja kolača“. Znači tako. Svako treba da ostane na svom mestu. Ako želite više, dobićete manje, naročito ako ste radnik. Pri čemu je radnik onaj koji daje svoju radnu snagu, a poslodavac je koristi. Zanimljivo je da se briga za kolač javlja samo onda kada i radnici požele jedan njegov deo. Naši mediji ne pokazuju naročito interesovanje kada ljudima koji obavljaju sav posao ostanu samo mrvice.

Tako je oduvek sa bogatima. Za stolom sede trojica, od kolača se odseku dva parčeta, treći uzima sve ostalo i punih usta kaže - pa šta biste vi hteli? Bila su samo tri parčeta… Sindikati su napravili veliku grešku što su ovo uopšte dozvolili. Došlo je do podele radničke klase na one u industriji koji relativno dobro zarađuju i ostatak kome ide sve lošije. Ne treba onda da nas čudi što je predsednik Nemačke Gauk toplim rečima ispratio odlazećeg šefa nemačkog saveza sindikata Mikaela Somera: „Hvala vam, dragi gospodine Somer, za vašu posvećenost i upornost, za vašu mudrost i spremnost na kompromis kada nam je bio potreban“.

Sindikati u Nemačkoj su bili „spremni na kompromise“, tako da su troškovi rada u periodu 2003-2013. pali za 15% u poređenju sa Francuskom, Italijom i Španijom. Ekonomista Hans-Verner Sin se raduje: „To je donelo promenu“. Kakvu promenu? U nacrtu izveštaja o siromaštvu koji je 2012. procureo u javnost piše: „Dok je porast zarada u višim platnim razredima bio pozitivan, zarade u nižim platnim razredima su u poslednjih deset godina značajno opale. To je dovelo do sve većih razlika u dohotku, što urušava osećaj pravde među stanovništvom i moglo bi da ugrozi društvenu koheziju“. U zvaničnom izveštaju ovaj deo je izbrisan.

Vreme je da konačno uklonimo najveću nepravdu. Vođstvo sindikata Ver.di (ima preko dva miliona članova) bi trebalo da se fokusira ne samo na visinu zarada, već i na njihovu strukturu. Zašto plaćamo ljude koji se brinu o našem novcu više od onih koji se brinu o našoj deci? Kako se meri vrednost rada? Vladajuća ekonomska teorija zarade određuje prema ekonomskom razvoju, profitu i porastu efikasnosti. Ali to je besmislen standard kada je reč o nezi starih ili odgajanju mladih.

Osećaj pravde u Nemačkoj je poljuljan. Nezadovoljstvo se konačno prelilo u radničku borbu. Nezadovoljstvo je biblijski motiv. Ernst Bloh je pisao da nezadovoljstvo dece Izraela znači „da se dela Jahveova mere prema njegovim obećanjima… bog se poredi sa sopstvenim idealom“. Sindikati sada preuzimaju posao koji će stvarnost naše socijalne tržišne ekonomije uporediti sa njenim idealom. Bilo je krajnje vreme za to. Političar Die Linkea Klaus Ernst, i sam dugogodišnjih funkcioner najvećeg sindikata metalskih radnika IG-Metall, nedavno je rekao da zadatak sindikata nije „da brinu za mir u zemlji i na radnim mestima i da što manje štrajkuju“, već da interese svojih članova ostvaruju što delotvornije, „čak i kada to mnogima smeta“.

(Spiegel; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)

( Jakob Augstein )