Šta se događa u Makedoniji

Reč je pre svega o krizi legitimnosti, a potom o nasilju. Nije primarno reč o međuetničkom sporu. Šta je kriza legitimnosti? Zanimljivo je da iako su one veoma česte, posebno u poslednje vreme, retko ko smatra da se njima bilo šta objašnjava. Kod nekih je to zato što ne mogu da se pomire sa tim da je u Ukrajini naprosto ustao veliki broj ljudi protiv odluke tadašnjeg predsednika da ne potpiše ugovor o spoljnoj trgovini sa Evropskom unijom. Pa su skloniji da u protestima i zahtevima za smenom vlasti vide strane prste, često i ne pokušavajući da motivišu delanja tih mračnih sila, koje po nekima zrače iz ambasada.

Zapravo, sled događaja je prilično predvidljiv. Pokreću se protesti, koji ili privuku masovniju podršku ili ne. Ako ne, onda krize legitimnosti nema i protesti prestaju ili postaju irelevantni. U nekim slučajevima, kao jednim delom sada u Makedoniji, vlasti precene stepen svoje legitimnosti i primene jedan ili drugi oblik sile. Pokreću krivični postupak protiv vođe protesta ili gledaju da ih silom rasture. Takvim ponašanjem vlasti, ponekad nepotrebno, stavljaju legitimnost na probu. I ako se takva primena prinudnih mera ocene kao preterana, nešto što možda i ne bi dobilo potrebnu podršku, može da preraste u opšti bunt. Ovo je otprilike stilizovana slika i onoga što se događa u Makedoniji, bar kada je reč o protestima opozicije. Kako su vlasti posegle za legalnim nasiljem, ali ne i sa potrebnom legitimnošću, kako bi se obračunale sa opozicijom, i kako počinje da biva jasno da se zaoštrava kriza legitimnosti vlasti, jer opozicija mobiliše veću podršku i stoga ne namerava da odustane, politička je stabilnost ugrožena, što deluje podsticajno na aktere koji upravo na nasilna sredstva jedino i računaju.

Ovde ima smisla uporediti sukob iz 2001. sa ovim današnjim. I tada je VMRO bio na vlasti, u koaliciji sa jednom drugom, a ne ovom današnjom albanskom partijom. U tadašnjoj pobuni politički cilj se veoma brzo iskristalisao. Zahtevano je povećanje ustavnih prava Albanaca u Makedoniji. Partija koja je nastala iz tog protesta, Partija za demokratsku integraciju, DUI, tražila je ustavne reforme, koje je i dobila i potom je osvojila većinu albanskih glasova na izborima i u vladi je od te 2002. godine. VMRO se, pak, vratio na vlast 2006. Koalicija te dve partije vlada do danas. E sada, današnji zagovornici nasilnih akcija nemaju nikakav sličan politički program. Cilj svakako postoji, govori se o oslobođenju Albanaca, ali politička podrška je ograničena, ako je uopšte ima. Na jednoj strani su albanske u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji koje učestvuju u demokratskoj političkoj igri, i koje ne mogu odgovorno da objasne zašto bi težile nasilnim sredstvima kako bi se postigli politički ciljevi, koji god da su. Uz to, ne postoji nikakva međunarodna podrška nasilnim pobunama u zemlji u kojoj postoje i ustavna i politička sredstva zaštite sopstvenih interesa.

Opet, 2001, pobuna je bila najviše uperena protiv albanskih stranaka koje su sarađivale sa makedonskim partijama. Nastajuća partija DUI osporila je legitimnost tim drugim albanskim partijama. Uz politički program koji je potom i realizovan, to je obezbedilo promenu u odnosu snaga među albanskim partijama. Sličan je cilj i sadašnjeg delovanja Oslobodilačke armije, samo što joj nedostaje program koji bi je politički legitimisao. Sve eventualne alternative bi podrazumevale teritorijalne korekcije, a za to nema podrške ni kod susednih albanskih država, o ostalim međunarodnim činiocima i da ne govorimo.

Tu je sada potrebno ukazati na još dve stvari. Jedna od njih jeste ne baš neočekivano preuzimanje odgovornosti i posezanje za zaslugama na obema stranama, i onoj u čije ime govori Oslobodilačka armija i na strani vlasti. U suštini reč je o jednom tragičnom i potpuno besciljnom sukobu, u kojem niko ne može ništa da dobije, postoje samo gubici. Druga je stvar problem sa kojim se suočava EU. Kako se pokazala nemoćnom da premosti spor između Grčke i Makedonije, koji je gotovo nemoguće formulisati, ali čije postojanje i relevantnost je EU prihvatila, sada se suočava sa posledicom da nema baš neka sredstva uticanja na politička kretanja u Makedoniji. U prethodnom slučaju, 2001, EU je izrazila nedvosmislenu i pravovremenu solidarnost sa zemljom, mada ne i sa vladom, jer je na vrhuncu sukoba pokrenula pregovore o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Sada za tako dramatičnim potezima nema potrebe, ali je belodano da ih ne bi ni bilo kada bi bili potrebni, jer potrebne sposobnosti nema.

I šta sada? Krize legitimnosti se rešavaju izborima. Verovatno bi bilo najbolje da se svi relevantni činioci dogovore o tome kada i pod kojim uslovima bi prevremeni izbori trebalo da se održe. A posle njih bi bilo dobro kada bi EU pokrenula pregovore sa Makedonijom, kao što neće.

(Novi magazin)

( Vladimir Gligorov )