Kako izaći iz začaranog kola manipulacija i nerazumijevanja?

Dve su okolnosti sudbonosno uticale na oblikovanje onakvog položaja crnogorskih Srba, kakav zatičemo u društvenoj stvarnosti Crne Gore od poznih devedesetih do današnjice.

Prvo, svojedobna kalkulantska politička orijentacija državnog establišmenta (već negdašnjeg SKCG, te onda još jedinstvenog DPS), da se neizbežnim postalo pluralizovanje političke scene u potezu prelaska na višepartijsku demokratiju organizuje upravo po etničkom ključu - u formi podele na prosrpske i procrnogorske partije. Računica je bila jasna: jedni će vući u jednu, drugi u drugu stranu, a jedinstvena vladajuća partija će se pred građanima (odn. glasačima) pojaviti kao neodoljiva harmonizujuća snaga iznad takvih podela, te kao jedini garant unutrašnjeg mira i stabilnosti! Takvim pozadinskim programiranjem višepartizma, bili su onda u značajnoj meri predusmereni dalji razvoji na političkoj i društvenoj sceni.

Drugo, predreferendumsko opredeljenje političke elite Crne Gore, da se u stremljeno obnavljanje državne samostalnosti ide ne sa pozicija građanske države, već sa jasno prepoznatljive pozicije nacionalne države, uz njeno primarno baziranje na jednoj, crnogorskoj naciji, te nacionalnu simboliku i prihvatanje nekih elemenata ideologije crnogorskog nacionalizma. Tim, određene komponente te ideologije praktično podržavljujućim opredeljenjem, je obnovljena državnost onda bila razumljena kao u svojoj biti kvazi-neizbežno suprotstavljena ukupnoj tradiciji Srpstva u Crnoj Gori. Kao nešto, što dakle mora biti građeno nikako drugačije, do direktno protiv te tradicije i njenih društvenih nosilaca, uz konfrontiranje sa njima!

Državni identitet je u tom sledu imao biti zadobijan kroz razgraničenje od upravo te tradicije, te realizovan nametanjem njoj protivstavljene neprikosnovene monističke hegemonije identiteta crnogorske nacije, prožete ideologijom novokomponovanog, radikalizovanog crnogorskog nacionalizma i njenim kulturno-političkim postulatima.

Posvećenje etnomonizma

Kretanje bespućem ovakvog circulus politicusa su pak spolja svojski podsticali i potpirivali crnogorski nacionalisti, koji su videvši u sebi dobitnike referendumskog procesa, nastojali da to maksimalno politički i naplate. Oni su štaviše polagali pravo na kontinuirano mentorisanje državne politike u skladu sa svojom vlastitom programatikom! A u poslednju je spadalo i posvećenje etnomonizma, središnje pozicije jedne, crnogorske nacije u odnosu na druge nacionalne grupacije (Crna Gora kao država Crnogoraca, uz asistiranje nacionalnih manjina), te iz njega ishodeće nametanje dominacije crnogorske monokolture (pre svega u odnosu na slovensko-pravoslavnu populaciju). Kako poslednja pri tom biva jednostrano razumljena kao nepomirljivo suprotstavljena tradiciji Srpstva, to je takva tendencija bivala dalje direktno povezivana sa izrazito nehumanim, bezobzirnim i agresivnim planskim teženjem, da se kulturno predanje crnogorskih Srba zatre i iskoreni.

Takvim, po svojim krajnjim ambicijama očigledno destruktivnim stremljenjem crnogorskih nacionalista, izašlo se je daleko iz okvira negdašnjeg nacionalizma LSCG-a, koji je ipak još priznavao postojanje dveju tradicija u Crnoj Gori kao u principu istorijski legitimno. Sada je pak trebalo da opstane samo jedna od tih tradicija, a ona druga da bude gušena, te vremenom i ugušena bezobzirnim merama i pritiscima! Ovakve radikalizovane težnje crnogorskih nacionalista i njihove presije na vlast su ostali nepromenjeni. Štaviše, oni uporno nastoje aktuelnu vlast permanentno instrumentalizovati u svom ostrašćenom obračunavanju sa crnogorskim Srbima i njihovom kulturom. I to naravno zadobija privid izvesne legitimnosti upravo u sledu onog predreferendumski prihvaćenog, a u evropskom kontekstu spornog kalemljenja elemenata nacionalizma na državnost, te jedne dugotrajne i zagrižene medijske političke indoktrinacije javnosti.

Nacionalno i građansko

Ali, zašto je u stvari politička elita Crne Gore u sklopu referendumskog procesa posegla za nacionalnim a ne za građanskim konceptom države? Bio bih sklon ka tome, da to smatram jednim prevashodno taktičkim opredeljenjem, formiranim u ondašnjem društveno-političkom kontekstu. Koncepcija građanske države je naime u to doba bila bliska samo jednom uskom sloju intelektualaca, daleko od toga da bi bila odomaćena, razjašnjena, shvaćena i prihvaćena u širokim društvenim slojevima, čija je pak podrška na referendumu bila neophodna. Nasuprot tome, ideja nacionalne države je bila već ubedljivo prisutna u javnosti, re-afirmisana zahvaljujući prethodnom političkom delovanju LSCG-a.

Kao rutinirani politički praktičari, ljudi iz vladajućeg DPS-a su onda jasno shvatili, da bi ograničavajući se na ideju građanske države velikom broju glasača učinili nejasnom težnju ka razgradnji postojeće labave državne zajednice sa Srbijom. I umesto zbunjivanja glasača apstraktnim evropskim idejama, posegli su jednostavno za političkim nasleđem LSCG-a, uposlivši u njegovo plasiranje u javnosti raspoložive medijske i druge državne kapacitete. No, ono što je po svoj prilici bila jedna predreferendumska taktička opcija, počelo je kasnije, praćeno budnim nadzorom referendumskih saveznika, crnogorskih nacionalista, koji žustro reaguju na svaki nagoveštaj eventualnog amortizovanja i potiskivanja nacionalizma, ali i uz izostajanje primerene ideološke alternative, okoštavati do razmera dugoročnije političke strategije sa dalekosežnim posledicama po društveno-političku stvarnost. Tako je u praksi dalje nastavljeno sa nametanjem danas anahrone programatike etnocentrične nacionalne države, kakva je bila relevantna i aktuelna koncem 18. i poglavito u 19. stoleću! Uz istodobno verbalno izjašnjavanje u prilog (multietničke) građanske države, koliko da se ostane u političkom žargonu na koji obavezuje proces evropskih integracija. Pri tom se ne želi primiti k znanju niti konstatovati, da te dve koncepcije nisu bez daljega uvek i u svakom pogledu uzajamno kompatibilne.

Novokomponovani crnogorski nacionalizam

Posledice takvog preplitanja državnosti Crne Gore i nekih elemenata radikalizovanog crnogorskog nacionalizma po crnogorske Srbe, njihov status i položaj su bile očigledne i dalekosežne, i još im se ne nazire kraj. Oni su dugo godina izloženi sistematskom ugnjetavanju, društveno marginalizovani, redukuju se ili prećutno stavljaju van snage određena njihova individualna i kolektivna prava... Tako je upadljivo smanjena njihova zastupljenost u vršenju važnijih javnih i administrativno-upravnih funkcija, u državnim medijima se osetno manje (ukoliko ikako) daje reč intelektualcima iz njihovih redova, oni se tu već dugo i sa fanatičnom upornošću vrlo neravnopravno tretiraju, njihov jezik se potiskuje iz javne upotrebe, njihovo pismo je već dalekosežno eliminisano... Takve politički motivisane mere bi se pak teško dale opravdati po evropskim standardima te normativima Ujedinjenih nacija! One su doduše samorazumljive u perspektivi ideologije novokomponovanog, radikalizovanog crnogorskog nacionalizma. Pa tako i poletna, ali možda ne i dovoljno promišljena politika jednog oktroisanog paušalnog otuđivanja od svih potencijalnih dodirnih tačaka sa srpskom kulturnom tradicijom u Crnoj Gori, njihovog obuhvatnog zatiranja kao navodnog imperativa ostvarivanja državnog interesa. Politika, kojom se krči put dominaciji monokulture crnogorske nacije!

Pri čemu se onda očekivano poboljšavanje društvenog statusa crnogorskih Srba praktično (premda ne i zvanično) povezuje sa očekivanjem njihove spremnosti na etničko i kulturno samoporicanje. Radi se o merama, koje ne predstavljaju izraz društvenog i političkog konsenzusa, i neki put nisu prošle niti primerenu legalnu proceduru pre njihovog poduzimanja u društvenoj praksi (poput perfidno organizovanog iskorenjivanja ćiriličnog pisma pod političkom prinudom). U pitanju je dakle neproklamovana politika, koja se nije proverila kroz prethodnu javnu kritičku diskusiju i ne predstavlja plod demokratskog konsenzusa. Ali koja se tiho, efikasno i zagriženo nameće i sprovodi, kao da sve to jeste!

Na putu integracija

Prema tome, srpsko pitanje u Crnoj Gori danas jeste u bitnome demokratsko pitanje, pitanje punog ostvarivanja univerzalnih građanskih i ljudskih prava, bez veštačkih ograničavanja kakva ne poznaju Evropa i civilizovani svet. I uz prevazilaženje dvoličnog afirmisanja benefita multietničnosti i multikulturalnosti, koji (jednako kao i imperativa “međuetničkog sklada”) treba da važe za sve populacione grupacije, samo ne i za crnogorske Srbe! Pretpostavka za to je pak emancipovanje od onog latentnog (ostrašćenog i agresivnog) crnogorskog nacionalizma, koji to u praksi onemogučava.

Na putu evropskih integracija, ono pre ili kasnije ali srazmerno neumitno dolazi na dnevni red. Te prema tome, po svoj prilici predstoji takođe i crnogorskoj političkoj eliti. Može se pri tom smatrati pitanjem političke konsekventnosti i odlučnosti na tom putu, da nakon što su i u ovoj ex-jugoslovenskoj republici već dobrano iživljene nacionalističke strasti, bude definitivno otvoren proces jednog takvog emancipovanja.

A to znači izlaženje iz vidokruga političkih mitova radikalizovanog crnogorskog nacionalizma (počevši od pramita o monolitnom i ekskluzivnom poreklu, pa dalje) i njegovog agresivnog delovanja, kojim se ne samo grubo narušava građanska ravnopravnost crnogorskih Srba kao trećinske populacione komponente, već ujedno u kontinuitetu generišu društvene tenzije i osujećuje konsekventno stasavanje Crne Gore u građansku državu.

Paralelno postupno približavanje standardizovanom poretku takve, građanske države, počivajuće na principima liberalne demokratije te njihovim proverenim fundamentalnim civilizacijskim vrednostima, nema alternativu na evropskom putu! Ko pak želi da kod crnogorskih Srba vidi pozitivniji odnos prema državi Crnoj Gori, ne bi im trebao to otežavati nehumano insistirajući na njihovom samoporičućem žrtvovanju vlastitog etničkog i kulturnog identiteta. Umesto toga, njima rađe valja ponuditi takva rešenja, koja će im pomoći da tu državu potpunije dožive i kao svoju, te da u njoj kao ravnopravni građani nađu ispunjeni život, a vlastitu autohtonu kulturu kao nesmetano izraženu i očuvanu.

Autor je univerzitetski profesor filozofije i stari stipendista evropskih liberalnih i socijaldemokratskih fondacija

( Dragan Jakovljević )