Gorostas ili goropad

Goropađenje u javnosti je postalo stvar prestiža. Oni koji se goropade misle da su zbog toga gorostasi. A stvar je zapravo obrnuta. Ili si gorostas ili si goropad. Jer, gorostas se ne goropadi. Štaviše, što si manje gorostas, to si veća goropad.

U goropađenju, naravno - kako i dolikuje prvom čoveku - prednjači premijer. Poslednji put se razgoropadio na konferenciji za medije na kojoj nas je obavestio da, po običaju, nešto ne da. Za promenu, ovoga puta nije bilo reči o tome da ne da nekoga iz kabineta, već nešto na Kosovu. U istom tonu i tonalitetu nam je objasnio i da se ovde nagrade dobijaju samo zato što kažete ”Vučiću, prederu!”, čime je i sam zaslužio neku nagradu. Ne, ne za to što je i sam rekao ”Vučiću, pederu!” nego za to što time doprinosi razvoju tolerancije u našem društvu. Ne, ne mislim time što je omalovažio i one koji nagrade primaju i one koji nagrade dodeljuju, nego time što je, toliko čestim, a nenasilnim izgovaranjem reči ”peder” učinio da se ta reč javno razmagnetiše i izgubi agresivni naboj.

Ali, to što se premijer razgoropadio niti je iznenađenje niti pokazatelj da se ta pojava proširila. Iznenađenje i pokazatelj je kad to rade i oni od kojih ne biste očekivali jer deluju kulturno. Na primer Željko Mitrović, vlasnik Pink imperije, koji je toliko kulturno delovao da je za to delanje čak i nagradu dobio (a da nije, bar ne javno, ni vikao ”Vučiću, pederu!”) - razgoropadio se na Zaštitnika građana i po svojim i po tuđim medijima. A kad može on, dobitnik nagrade za doprinos kulturi, što ne bi i neko kome je kultura samo posao - kao što je ministru kulture, koji se, ako je verovati medijima, takođe razgoropadio na ulici i to na komšiju.

A kad mogu oni, što ne bi mogao i neko kome kultura opšte nije u opisu posla. Kao na primer ministar prosvete koji se razgoropadio na konferenciji za medije pa napadače na svog zamenika nazvao ”gnjidama u kapuljačama”, a naručioce napada prepoznao u onima koji žele olake akreditacije. Naravno, iznenađenje bi bilo manje da se tako gnevno izrazio i o napadačima na dekana Fakulteta političkih nauka (ili da se makar uopšte oglasio tim povodom), ili da se isto tako odlučno (ili uopšte!) suprotstavio i olakim akreditacijama onda kada su obelodanjene malverzacije sa doktoratom ministra policije.

Ovako se stekao utisak da su gnjide samo oni koji napadnu nekog iz ministarstva. I da se samo prebijanjem zamenika može probuditi ministrova odlučnost da brani prosvetu od malverzacija (eh, a naivni prosvetni radnici su mislili da se to postiže pregovorima, obustavom rada i eventualno ”orošavanjem” ministra kad im nepozvan bane na protest).

A kad se goropade i oni od kojih smo to najmanje očekivali, onda tek ne treba da čudi kad se ministar vojni (u vojno-bezbednosnoj agenciji označen kao ”dobar domaćin”) razgoropadi na Zaštitnika građana, predsednik svih građana na probrane ministre, njegova probrana savetnica za medije na probranu ministarku, probrani mediji na koga god hoće…

A da to nije ništa za čuđenje govori nam i literatura. Stručna. Opisano je to još u slučajevima kapoa po nacističkim logorima - kad su probrani zatvorenici postajali još suroviji od čuvara.

(Peščanik.net)

( Nadežda Milenković )