Rasa, klasa i nejednakost

Uvek kada pomislite da je rasizam u Americi stvar prošlosti, da su predrasude izgubile na važnosti, dogodi se nešto što vas duboko protrese. Nadam se da svi razumemo da slučaj Fredija Greja nije izolovani incident i da je poseban samo po tome što ovoga puta postoji realna šansa da će pravda biti zadovoljena. Neredi u Baltimoru, ma koliko destruktivni bili, razobličili su grotesknu nejednakost koja truje živote mnogih Amerikanaca.

Bojim se da insistiranje na rasi i rasizmu stvara pogrešan utisak da su siromaštvo i socijalna izopštenost isključiva odlika afroameričke stvarnosti. Strašne scene iz Baltimora i mnogih drugih gradova neraskidivo su povezane sa klasnom pripadnošću i razarajućim posledicama ekstremne nejednakosti. Uzmite na primer zdravlje i smrtnost. U većini afroameričkih četvrti u Baltimoru prosečna dužina životnog veka je kao u zemljama trećeg sveta. Ali klasna pripadnost utiče i na dužinu života američkih belaca. Smrtnost belih žena naglo je porasla 90-ih godina prošlog veka, najviše među siromašnima i nedovoljno obrazovanima, a prosečni životni vek nedovoljno obrazovanih belaca je sličan onom u postkomunističkoj Rusiji.

Porast smrtnosti je posledica nejednakosti i beznađa, čak i onda kada je neposredan uzrok smrti autodestrukcija. Zloupotreba propisanih lekova, pušenje i gojaznost uzroci su mnogih preuranjenih smrti, ali postoji razlog zašto je takvo ponašanje široko rasprostranjeno, a to je ekonomija koja iz društva izopštava na desetine miliona Amerikanaca. Zato je razočaravajuće kada neki komentatori siromaštvo i dalje objašnjavaju nedostatkom sistema vrednosti, kao da siromašni iz nekog nepoznatog razloga donose loše odluke i da bi sve bilo idealno samo kada bi oni usvojili vrednosti srednje klase. Ovaj argument bi možda, samo možda, bio uverljiviji pre 40 godina, ali sada znamo da vrednosti srednje klase opstaju samo u ekonomiji koja nudi odgovarajuće poslove.

Veliki sociolog Vilijam Džulijus Vilson je davno zaključio da su zabrinjavajuće socijalne promene među Afroamerikancima, kao što je odumiranje tradicionalne porodice, posledica nedostatka dobro plaćenih poslova u užim gradskim jezgrima. Njegov argument sadrži prikrivenu prognozu - ako se druge rasne grupe suoče sa sličnim problemom, i njihovo ponašanje će se promeniti na sličan način. To se i dogodilo. Stagnirajuće zarade, to jest realni pad zarada za polovinu zaposlenih muškaraca i nesigurnost posla, praćeni su naglim padom broja sklopljenih brakova, porastom broja vanbračne dece itd.

Izabela Sohil iz Brukings instituta piše: “Afroamerikanci su suočeni sa jedinstvenim izazovima. Ali ako ispitamo uzroke pojave da manje obrazovani Afroamerikanci teže ulaze u brak i srednju klasu, razumećemo i zašto je život srednje klase nedostižan san mnogih belaca“. Zato me obeshrabruju komentatori koji tvrde da su siromašni ljudi sami krivi za svoje siromaštvo i da bi se lako izvukli iz njega samo kada bi se ponašali kao pripadnici više srednje klase. Ili kada ponavljaju još jedan razvejani mit, onaj o bacanju ogromnog novca na uzaludnu borbu protiv siromaštva (razumete, zbog našeg velikodušnog sistema vrednosti).

U stvari, federalni budžet za socijalne programe, izuzev Medicaida, decenijama se kreće između 1 i 2 odsto BDP-a, rastući tokom recesija i smanjujući se u periodima ekonomskog oporavka. U pitanju je premalo novca u poređenju sa drugim razvijenim zemljama, koji ne stiže do svih porodica ispod linije siromaštva. Ali mere koje ispravljaju dobro poznate mane statističkih proračuna dovele su do napretka u borbi protiv siromaštva. I taj napredak bi bio brži da smo zaista toliko velikodušni koliko mislimo da jesmo.

Nema razloga za fatalizam dok razmišljamo o zlu siromaštva u Americi. Ravnodušnost i povezivanje siromaštva sa sistemima vrednosti nije dobar put. Siromašnima nisu potrebne lekcije iz morala, već više resursa koje možemo da im obezbedimo, i bolje ekonomske prilike koje takođe možemo da im pružimo kroz subvencije, obuku i povećanja minimalne zarade. Baltimor i Amerika ne moraju biti mesto nepravde, kao što su sada.

(The New York Times; Peščanik.net; preveo: M. MARKOVIĆ)

( Pol Krugman )