Crna Gora među knjigama: Šta se promijenilo za 20 godina?

Evo me ponovo u Crnoj Gori. Plavi jahač ove godine učestvuje na Podgoričkom sajmu knjiga, pod sloganom: “Ako me voliš - kupi mi knjigu”. Radujem se da je Podgorički sajam knjiga konačno postao jedna od bitnih tačaka kulturnog identiteta smostalne Crne Gore.

Tim povodom, ispričaću vam jednu malu priču, koja može biti metafora, za ono o čemu želim da govorim, o Crnoj Gori među knjigama.

Sa distance, obično se, neki fenomeni bolje vide. Krajem osamdesetih, bila sam na nekom međunarodnom skupu na Žabljaku. Na tom skupu bila je i svetski poznata Marija Todorova, autorka čuvene knjige: “Imaginarni Balkan”. Tih dana, naletela sam i na Ranka Krivokapića i njegove zanimljive mlade prijatelje iz Kotora. Sedeli smo na onoj prelepoj teresi, starog hotela na Žabljaku, mislim da se zvao: “Jezero”.

Ko o čemu, mi ćaskamo o Crnoj Gori. Sećam se da je Krivokapić i tada govorio i maštao o nezavisnoj Crnoj Gori. I u vreme “mekog“ komunizma, to je bila više nego jeretička ideja. U želji da mu oponiram rekla sam: “Kakva ste vi država, kad nemate nijednu pristojunu knjižaru… Gde god da krenem, samo đinđuvarnice i prodavnice svesaka i olovaka. I to u zemlji koja je imala prvu štampariju na Balkanu, koja je imala Njegoša, Marka Miljanova i Danila Kiša…Zar ste zaboravili, da je to deo vašeg najlepšeg identiteta?”

Kao i uvek, nestrpljiv i violentan, Ranko mi je odgovorio: “Zašto ti stalno želiš da nas menjaš… Mi smo vazda po knjige odlazili u Beograd, a po robu u Italiju…” Ne treba zaboraviti da je u to vreme Podgorica bila siva komunistička kasaba, sa tri ulice… U kojoj se ni slavni slikari kakve je imala Crna Gora, nisu dosetili da te socrealističke sandučare u centru grada redizajniraju, prefarbaju u živahne boje, poput mnogih starih mediteranskih gradova. Kada sam nešto kasnije, u jednoj od knjiga Balše Brkovića naletela na tu istu ideju, znala sam da konačno dolazi neka nova rokenrol crnogorska generacija.

Kada smo već kod slikara, ne znam ni manje zemlje, ni većih slikara, koji su u proteklih sto godina ponikli sa ovog tla… A Crna Gora, tih godina, nije im napravila ni pristojne monografije… Njihova Crna Gora, nije umela da ih podrži i na njima sagradi svetski imidž… Od Dada, Milunovića, Lubarde, Fila, Lainovića, Mijuškovića, Popovića, Stanića…Sjajni crnogorski slikari, važna su tačka kulturnog identiteta Crne Gore. Bili i ostali. U Muzeju na Cetinju, zastane vam dah, kada ugledate na jednom mestu gomilu vrsnih slikara…

Danas, dvadeset godina kasnije, Crna Gora ima zanimljive knjižare, pristojne izdavačke kuće, monografije svojih slikara, Podgorički sajam knjiga…Novu generaciju vrsnih pisaca…To je važna tačka kulturnog identiteta nezvisne Crne Gore.

I da se ponovo vratim knjigama. Nisam zaboravila, ni 2004. godinu i sjajnu akciju “Vijesti”, kada su se na kioscima prodavale knjige, pedeset najboljih romana i knjiga XX veka, za tri evra. Bila je to prelepo dizajnirana serija knjiga. Crnogorski prijatelji kupovali su mi te knjige, i danas ih imam u svojoj ličnoj biblioteci. Tih dana, zove me prijatelj iz Podgorice, znajući da obožavam knjige, da sam monahinja Gutembergove galaksije, i kaže: “Molim te dođi, da vidiš kako ljudi stoje u redu za knjige, kao što su devedesetih stajali u redu za puške…”. Rekla bih, to su poruke za državu, za ministarstvo kulture…Da razmisle, kakav kulturni ambijent stvaraju…

Treća bitna odrednica crnogorskog kulturnog identitea je kulturna baština. Ni manje zemlje ni bogatije kulturne baštine. Imaju li građani Crne Gore svest o tome? Ima li crnogorska elita, pa i politička elita, svest o tome? Mislim da nema.

Četvrta odrednica kulturnog identiteta Crne Gore je lepota njene obale, planina, jezera… Ako ima Boga, Čovek i Bog sreli su se negde u Miločeru, Žabljaku, Skadarskom jezeru, Boki Kotorskoj, Svetom Stefanu, Perastu, Adi Bojani…Teško je naći tako maleni prostor, sa toliko raznolike lepote… Sve se može obići kolima u jednom danu. Osetljiva na lepotu, zaljubila sam se u Crnu Gora na prvi pogled.

Šta je preostalo ljudima ? Zeleni turizam, da po svaku cenu, sačuvaju svoju lepu zemlju…Obaveza i odgovornost za ono što im je darovano. Obaveza da ostave lepu Crnu Goru generacijama koje dolaze…Šta je ostalo građanima Crne Gore, dvadeset godina kasnije, od projekta: “Crna Gora - ekološka država”, koja je još uvek upisana u Ustavu Crne Gore? Ništa!!! Osim, svetske marketinške promocije. O tome ću govoriti i pisati nekom drugom prilikom!

Šta je preostalo ljudima različitih kultura, nacija, religija koje žive u Crnoj Gori. Međusobno uvažavanje, suživot u miru… Dobar život u slobodi i kreaciji…Mi imamo samo ono što jedni drugima pružimo.

Prošle nedelje u Beogradu, na Kolarcu, bila sam na promociji knjige Nikole Malovića: “Jedro nade”. Mladen Vesković, službenik Ministarstva kulture Srbije, između ostalog rekao je: “Maloviću, osim što mu treba čestitati na dobroj knjizi, treba mu čestita i na hrabrosti, jer nije lako biti - srpski pisac u Herceg Novom.”!?

Ova izjava, učinila mi se, politički nekorektnom, od jednog službenika Ministarstva kulture Srbije. Posle promocije, pitala sam ga odakle on zna, da je teško biti srpski pisac u Herceg Novom!?. “Iz pouzdanih izvora”, odgovorio je. Mogu li to da objavim, pitala sam ga. Rekao je: “Možeš!” Reći to za Herceg Novi, koji godinama slovi za srpski grad u Crnoj Gori, nepravedno je.

Nažalost. Teško je biti srpski pisac i u Beogradu i u Srbiji, a naročito spisateljica!!! Dužnost je Veskovića, kao službenika Ministarstva kulture Srbije, da se bori za bolji status pisaca u Srbiji, pa onda i srpskih pisaca u Crnoj Gori. Kao izdavač, koji se druži sa piscima, znam da status pisca, nije dobar ni u Srbiji ni u Crnoj Gori.

Pisac, intelektualac, filozof, ako nema snage da se izdigne iznad svoje nacije, svoje vere, svoje kulture, u ovom našem globalnom selu, ovde na Balkanu, gde je tolika mešavina naroda, kultura, vera, promašio je profesiju… Samo su veliki pisci, intelektualci, filozofi poznavali vrednost tog čina…

Ljudsko biće, uvek se rađa u okvirima neke kulture, ali to ne znači da je osuđeno da ostane njen zarobljenik.

( Nataša Marković )