„Dvorski” susret sa Đukanovićem i Roćenom

Poslije sjednice kolegijuma organizivan je ručak na Topčideru. Svi oni su mi čist višak, ali na ručak idem da im dam do znanja da od borbe neću odustati. U toku ručka, Pavle Bulatović, general Martinović i admiral Zec se odvajaju u jedan polusepare i usaglašavaju nešto na nekom papiru. Slutim da nešto nečasno pakuju.

U to vrijeme u Beogradu još nije funkcionisala kablovska televizija, a dnevna štampa iz Crne Gore je dolazila sa danom zakašnjenja. Ne mogu reći da sam blagovremeno informisan o stanju u Crnoj Gori, a beogradski mediji pucaju iz svih oružja po vlasti Crne Gore. U četvrtak me poziva Goran Žugić (savjetnik predsjednika Đukanovića) i moli me da, ukoliko je to moguće, dođem u Podgoricu. Odgovaram mu da za naredni vikend u Boki Kotorskoj imam porodičnu obavezu i da ću tada biti u Crnoj Gori. Prenosi mi želju, kako on kaže, „šefa“ da se sretnemo u nedjelju u 13.00 časova u restoranu „Dvor“ u Staroj varoši. Prihvatam.

Razgovor u "Dvoru"

U zakazano vrijeme, na zakazanom mjestu, susrećem se sa Milom Đukanovićem, Milanom Roćenom i Goranom Žugićem. Đukanović me pita da li sam upoznat sa zajedničkim saopštenjem koje su u utorak izdali komandant 2. armije general Martinović, i komandant RM, admiral Zec. Još je dodao da ih je postupak generala Martinovića sve iznenadio. Kažem da nisam upoznat. On vadi papir i pokazuje mi saopštenje. Užas! „Vrli“ general Martinović i admiral Zec su prvo dali ocjenu stanja u Crnoj Gori; definisali su da aktuelna vlast urušava suverenitet, teritorijalni integritet i ustavom utvrđeno uređenje; te na kraju da će sve to 2. armija i RM braniti svim sredstvima kojima raspolažu. „Možete li nešto uraditi?“, pita me Đukanović. „Vidjeću“, odgovaram.

U to vrijeme generali su imali službene mobilne telefone. Pozivam Martinovića i pitam ga gdje je. Odgovara mi da je u Kumboru sa admiralom Zecom. „Kada ćeš biti u svojoj kancelariji, treba da se vidimo“, kažem mu. „U 18.00“, odgovara on.

Deset minuta ranije sam u kancelariji generala Martinovića. Tamo zatičem generala Tripka Čečovića, načelnika štaba 2. armije. Poznajem ga kao časnog čovjeka i časnog generala. Odmah ga pitam za glupost koju su uradili. Po njegovom reagovanju, vidim da je sve rađeno izvan njegovog znanja. Dolazi Martinović. Hoće da me uvede u nekakvu sporednu kancelariju. „Ne, ne dolazi u obzir, nego hoću sa tobom da razgovaram baš u tvojoj kancelariji“, odgovaram mu i ulazim u njegovu kancelariju. On ulazi iza mene.

Imam na umu da su kancelarije ozvučene od strane vojne službe bezbjednosti i hoću da oni čuju šta imam reći generalu Martinoviću. Jasno mi je da je ono njihovo „patriotsko“ saopštenje spakovano baš u onom polusepareu za vrijeme ručka na Topčideru.

Novo saopštenje

Pošto moje obraćanje Martinoviću nije u domenu pristojnog izražavanja, iznijeću samo neke naznake: „Protiv koga ćeš ti upotrijebiti oružje, sunce ti žarko, ja ću te lično... prije nego li što ispališ i jedno zrno..., služite politici zločina Slobodana Miloševića...“ itd. On pokušava da se vadi i da se pravda, maltene kao da nema nikakve veze sa objavljenim saopštenjem.

U stvari, on i nije imao naročite veze sa tim saopštenjem jer on to nije ni razumio. Kada se okačio lovorovim granjem, mora da razumije i mora da snosi odgovornost i za svoju riječi i za svoj postupak.

Onako zbunjen i onako uplašen, Martinović izgovori veoma toplu rečenicu: „Prijatelju, dok sam ja na čelu 2. armije, nikada oružje neće biti upereno protiv crnogorskog naroda“. „Jesi li to u stanju javno saopštiti“, pitam ga. „Jesam“, hrabro odgovori Martinović. „Onda pozovi načelnika OC neka dođe da mu to izdiktiraš“, kažem mu. „Hoću“, odgovara i direktnom vezom poziva načelnika OC. Uzimam papir i ispisujem saopštenje za javnost. „Evo ti ovo“, dajem mu napisano saopštenje. Ulazi pukovnik sa OC. Martinović mu naređuje da taj tekst saopšti za javnost. „Pukovniče, izvijestite nas kada saopštenje ode“, naređujem pukovniku. „Razumem“, odgovara pukovnik. Narednih četiri do pet minuta izgledali su mi kao vječnost. Ništa ne progovaram. Pukovnik sa OC izvještava da je saopštenje otišlo. Martinović me nudi kafom. „Ne, hvala, doviđenja!“ odgovaram mu.

Vozim se prema Bijeloj u Boki Kotorskoj. U 19.40 (u toku večernjeg dnevnika) telefonom me poziva Milo Đukanovića i kaže mi: „Šta mu uradiste?“ „Ništa naročito“, odgovorih.

Televizija Crne Gore je u večernjem dnevniku objavila saopštenje koje je prije nešto više od sata potpisao general Martinović. Trideset prvog marta general Martinović je smijenjen sa dužnosti komandanta 2. armije. Ne znam zbog čega, ali znam da su mu zamjerene dvije stvari iako to nije bilo u zvaničnom objašnjenju. Prvo, u svojoj kancelariji, umjesto da se suprotstavi generalu Grahovcu, on je potpao pod njegov uticaj; i drugo, izdao je javno saopštenje koje mu je izdiktirao general Grahovac. Korektno je da čovjek, poslije toliko vremena, sazna pravi razlog svoje smjene.

Na civilnim funkcijama koje sam poslije odlaska iz vojske imao u Crnoj Gori, kroz institucije sistema i javno sam vodio borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala, upuštajući se i u prozivku najviših državnih funkcionera. Formiram predmet o korupciji i organizovanom kriminalu, procesuiram ih i obavijestim javnost, a moćnici protiv mene podignu tužbu za uvredu i klevetu. Tako je, skoro godinu dana, na TV „Bastilji“, počinjao večernji dnevnik. O suđenju meni, naravno. U medijsku satanizaciju nepokornog generala uključio se, ničim izazvan, i državni namještenik u MUP-u Crne Gore, general Martinović. Za živo čudo u to se (bar javno) nije uključivao general Neđo Bošković, savjetnik u istom ministarstvu.

Političkoj mafiji nije odgovaralo da admiral Zec ode u Hag

Nije se lako izboriti protiv korupcije i organizovanog kriminala, pogotovu u sistemski kontaminiranim državama. Bio je iskren Momir Bulatović, bivši predsjednik Crne Gore i bivši predsjednik Vlade SRJ, kada je u svojoj knjizi priznao da je šverc u Crnoj Gori bio državni projekat. Ogromna je rušilačka snaga takvih projekata. Ta snaga, po intenzitetu, može biti jača čak i od snage sudova koji procesuiraju ratne zločine.

Rijedak je slučaj da je Haški tribunal odustao od optužnice za zločine počinjene na prostoru bivše Jugoslavije. Jedan od tih slučajeva je odustajanje od optužnice protiv admirala Zeca, komandanta RM. Više puta sam javno isticao da su vojne službe bezbjednosti i Ratna mornarica bili u funkciji šverca još za vrijeme bivše Jugoslavije, a da su u smutnim vremenima, zajedno sa političkom mafijom i kriminogenim strukturama, bili nosioci tog državnog projekta o kome je govorio Momir Bulatović. Zbog toga, političkoj mafiji i Državnoj bezbjednosti u Crnoj Gori nikako nije odgovaralo da se admiral Zec nađe na optuženičkoj klupi Haškog tribunala po bilo kom osnovu. Znaju oni da bi admiral Zec progovorio o mnogo čemu.

Oficirski kadar iz Ratne mornarice je preuzeo rukovođenje vojskom Crne Gore iako Crna Gora u suštini nema mornaricu. I to nije slučajno.

(Sjutra: Dolazak Koštunice - Milo brani generala Pavkovića - Pregovori sa NATO)

( Vijesti online )