Uzalud Knežević, ako nema Falkonea

Ništa ne vredi Tomazo Bušeta, ako nemate Đovanija Falkonea. A ne vredi mnogo ni Đovani Falkone ako vam u Kascionom sudu sedi Korado Karnevale dok državom vedri i oblači Đulio Andreoti. Reč je o akterima novije italijanske istorije. Bušeta je prvi mafijaš pokajnik koji je razotkrio kupolu Koze nostre, otkrivajući kako je formirana i kako funkcioniše. Italijanski mafijaš to nije uradio zato što je doživeo prosvetljenje na putu za Damask, kao Savle, odnosno Pavle. Progovorio je, jer su se njegove kolege mafijaši obrušili na njegovu porodicu i počeli da eliminišu jednog po jednog u borbi za prevlast.

Falkone je bio tužilac, Sicilijanac, odrastao na ulicama Palerma, gde su vladali nepisani zakoni mafije, rešen da svoj grad i zemlju oslobodi vekovnih stega omerte i mafijaškog tumora. Toliko posvećen svom poslu da se odrekao dece u braku sa Frančeskm Morvilom, jer je bio svestan rizika svoje profesije.

Karnevale je bio sudija Kasacionog suda, takođe Palermitanac, čuven po poništavanju ili vraćanju na nova suđenja više od 500 drugostepenih presuda, uglavnom zbog minornih ili beznačajnih proceduralnih nepravilnosti, ili propusta koji su omogućavali da krivična dela ili postupci protiv mafijaša zastare.

Đulio Andreoti je vladao Italijom gotovo pola veka: sedam puta je bio premijer, osam puta ministar odbrane, pet puta šef diplomatije i još 13 puta je obavljao dužnost ministra. Uz pomoć pravnih akrobacija spašen je od presude za mafijaško udruživanje zbog zastarelosti, ali nije uspeo da kruniše svoju karijeru funkcijom predsednika Republike Italije.

Italijansko iskustvo je vrlo poučno za današnju Crnu Goru. Nema slobodne, demokratske, pravne države bez slobodnog, profesionalnog, visokokvalitetnog i iznad svega nezavisnog pravosudnog sistema, posebno tužilaštva. Sve ono što priča Duško Knežević, građani Crne Gore vrlo dobro znaju godinama. Međutim, jedno je istorijska a drugo pravna istina. Režim Mila Đukanovića je već ušao u istoriju kao kleptokratski. To neće moći ništa da izbriše, sve i da predsednik Đukanović iza ponoći postane crnogorsko otjelotvorenje Žana Valžana.

Pravnu ili sudsku istinu utvrđuje sud na osnovu izvedenih dokaza u krivičnom postupku koja ne mora, štaviše često i nije, u potpunosti podudarna sa onim što se zaista dogodilo. Ovde ulazi na scenu Duško Knežević. Kao što je Bušeta imao dokaze za ono što je govorio o Koza nostri, tako ih i Knežević ima za ono što iznosi o Đukanoviću i vladajućoj stranci. Da bi Kneževićeva svedočanstva i dokazni materijal imali pravnu težinu i da bi bili pretočeni u sudsku istinu, u Crnoj Gori bi morali da imamo domaćeg Đovanija Falkonea. Imamo li ga?

Sve i da se nekim čudom pojavi crnogorski Falkone, otvorilo bi se drugo pitanje: da li je jednako teško u CG naći tužioca kao Falkone, koliko je pronaći sudiju koji nije kao Karnevale?

Veoma važnu ulogu u radu Falkonea je odigralo njegovo profesionalno usavršavanje u SAD, saradnja sa američkim tužilaštvima i sa FBI, pre nego što je stigao do Bušete i započeo istragu čiji će rezultat biti prvi tzv. maksi-proces protiv mafije u Palermu, polovinom 80-ih godina prošlog veka.

Vašington je, u prethodnih par godina, odradio sličan posao i sa tužiocima iz Severne Makedonije. Stejt department, Ministarstvo pravde i FBI izabrali su određeni broj makedonskih tužilaca, obučili su ih i trenirali po njihovim standardima. Zatim su ih slali na praksu i studijska putovanja, ne samo po SAD, već i u Italiju, gde su mogli da se upoznaju i sa italijanskim isksustvima u borbi protiv korupcije, zloupotrebe položaja i organizovanog kriminala.

Amerikanci se nisu zaustavili samo na obuci makedonskih tužilaca. Vašington je nametnuo svim vodećim političkim subjektima u Skoplju da usvoje zakone s kojima je osnovano specijalno tužilaštvo i “naoružano” neograničenim budžetom za svoje istrage, ovlašćenjima da istražuju sve slučajeve korupcije, zlupotrebe položaja i organizovnog kriminala, bez izuzetka, i što je najvažnije, potpuno nezavisno od izvršne vlasti.

Rezultat tog konkretnog američkog angažmana se video veoma brzo. Korumpirana vlada Nikole Gruevskog se veoma brzo našla na udaru specijalnih tužilaca za seriju krivičnih dela: od korupcije do zloupotrebe položaja. Usledio je poraz na izborima stranke Gruevskog, smena vlasti, postizanje istorijskog sporazuma Skoplja i Atine oko imena bivše najjužnije jugoslovenske republike i otvaranje ekspresnog puta za članstvo Severne Makedonije u NATO. Put u EU će biti duži i sporiji, ali će se, bar, pokrenuti sa mrtve tačke na kojoj je duže od deset godina.

Postavlja se pitanje zašto SAD nisu primenile isti scenario u Crnoj Gori? Zašto Vašingtonu nije stalo da CG, kao Severna Makedonija, ima profesionalno i nezavisno tužilaštvo sa ovlašćenjima, materijalnim sredstvima i međunarodnom, čitaj američkom, zaštitom da istražuje slučajeve korupcije, zloupotrebe položaja i organizovanog kriminala u koji su upleteni predstavnici izvršne, zakonodavne i sudske vlasti?

Odgovor se nikome ne sviđa i zato ga svi izbegavaju. Svako iz svojih razloga. U Vašingtonu veruju da bi odlazak Đukanovića sa scene otvorio vrata za dolazak na vlast tzv. proruskih političkih snaga u CG. Procene su da je značajan deo “klijentelističkog” biračkog tela Đukanovića, u suštini, bliži tzv. anti-NATO strankama, nego onim građanske orijentacije. U prevodu, bez Đukanovića, deo birača DPS, bi se priklonio strankama opozicije sa proruskim i prosrpskim predznakom, što bi im otvorilo vrata za preuzimanje vlasti.

Đukanović je i dalje viđen kao garant da CG neće krenuti drugim putem. Severnu Makedoniju je trebalo vratiti na ispravni kolosek dok je Montenegro već na dobrim šinama. Istorija nas uči i na primeru Srbije o dvoličnosti američke administracije: dok je Vašington igrao na kartu Slobodana Miloševića, demokratija, pravna država i sloboda medija u Srbiji ih je interesovala samo verbalno i pro-forme. Tek kada su Miloševića pustili niz vodu, posle rata na Kosovu, počeli su ozbiljno da rade na rušenju Miloševića i on je pao godinu dana kasnije.

Paradoksalno, opozicija u CG, sa srpskim predznakom, ako želi da vidi leđa Đukanoviću i njegovom režimu morala bi da se distancira od zvanične Moskve i da stavi moratorijum, barem za jednu genaraciju (20 godina), na ideju o ponovnom ujedinjenju sa Srbijom. S druge strane, građanska opozicija bi trebalo da se distancira od ljudi koji pokušavaju da grade crnogorsku naciju na antisrpstvu.

Drugog puta nema, SAD i EU se prema CG ponašaju upravo onako kako je Makijaveli opisao odnos Francuske prema Italiji: kad ne može da ti pomogne, ona ti obećava, kada može da pomogne, to čini samo delimično ili nikako. A sve da se i pojavi crnogorski Falkone, ili Antonio Di Pjetro, iza ugla bi ih čekala četa Karnevalaea.

P.S. Svaki čovek je nevin dok ne bude pravosnažno osuđen, pa tako i predsednik Milo Đukanović. Hiperbole nisu kvalifikacije, ili optužbe na račun bilo koga.

( Željko Pantelić )