Bilješke jednog balkanofila

Poluostrvo je zaseban svet. Države i narodi na njemu, kao u jedan brod ukrcan, moraju imati jedan opšti politički problem i politički ideal, ma koliko inače raznovrsni bili. Balkan dolazi u obzir pre svih država na Balkanu, kada god je momenat težak i opasan, svejedno da li opasan politički ili kulturno. (Hoće li Balkan jedared otvoriti oči uspavane i videti svoj ogromni kulturni kapacitet, ako zamahne kao celina?) Aristotel u Politici kaže: “čelo prednjači delovima; svrha prednjači interesima i sredstvima; ko sa opštim nema veze i nema šta da mu da, taj nije građanin, taj je ili bog ili životinja”. Balkanskim državama, koje sa Balkana ne mogu nikuda i nikome, Balkan je celina i svrha. Balkan je dakle sam sobom i problem i ideal. Zemlja uopšte, zato što nosi i drži i države i narode, imala bi biti prvi činilac u teorijama o državama i politikama. Na otkinutom poluostrvu, zemlja je ne samo činilac kao zemlja, nego jedna vrhovna kategorija: Balkan je Balkancima bez razlike vrhovni pojam iz kojeg se tek svi drugi pojmovi izvode.

Stran svet i strani političari obično nemaju nikakvo, ili imaju samo slabo, znanje i iskustvo balkansko. A ako ga imaju kakvo takvo, iz posebnih političkih razloga prikazuju Balkan uvek kao razbijen brod, koji još i dalje ljulja bura nesloge i netrpeljivosti i koji neminovno mora da drži neko spolja, da ne potone. Stran svet, zato, ističe uvek kao problem Balkana samo problem pojedine države balkanske, tačno one koja u danom momentu zaboravlja svoje poluostrvo. Na Balkanu pak, ili se to trpi, ili se ono zaboravlja: zaboravlja da smo celina. A tu zaboravnost stran svet najbolje zna od svih balkanskih znanja. I injoruje se Balkan kao celina a pojedinosti i problematičnosti balkanske, važne po politiku i stranog sveta, nazivaju se svim mogućim terminima, samo da se ne bi istaklo da su to delovi opšteg problema i opšteg ideala balkanskog.

Balkanski svet treba podsetiti na Balkan i na sjajne tradicije Balkana. Može nam se, bogato, da pri gledanju u ono što je bilo, što se imalo i znalo, ostanemo pri čisto balkanskim narodima i pri Balkancima. Platon je pisao: “da svaka forma države propada samo zbog unutrašnjih grešaka... da se međusobni odnos država i uprava kvari samo zbog nerazuma... da se principi i ideali ne smeju prezategnuti, jer od prezategnutih principa prskaju stranke, a od prezategnutog ideala države... da je za poredak jedne države, ili za međusobne odnose država i uprava (ma i najraznovrsnije smešnih oblika) da su potrebni, sem slobode, razum i prijateljstvo”. Sve su to vanredno mudre i tačne misli baš jednog poluostrvljanina, sa tendencijom da se stvari svrše na poluostrvu, domaćim razumom i prijateljstvom. I ne treba se sažaljivo smešiti Platonovim idejama na poluostrvu koje je čuveno i razglašeno po neslogama i netrpeljivostima.

1940.

Analitički trenuci i teme, Sabrana dela (akuzativ.com)

( Isidora Sekulić )