Uz jednu godišnjicu

2015-1980-1945.

Uskoro se navršava tačno 35 godina od smrti Josipa Broza Tita. A, kao da je umro juče.

Dok premijer Vučić za sve nedaće optužuje demokrate, oni koji imaju malo dublje pamćenje i dugovečnije ambicije za sve optužuju komuniste. Tačnije - Tita.

Ne važi to samo za Srbe, nego i za Hrvate, pa i Slovence, ali mi ćemo se zadržati u svom dvorištu.

Drug Tito, odnosno za one koji tako više vole, Josip Broz, vladao je Jugoslavijom 35 godina. Dakle, onoliko koliko je vladao, toliko ga više nema.

Pa, ipak kada se, kao što rekosmo, za današnje loše stanje u Srbiji pokušavaju pronaći dublji uzroci, onda se za glavne, ako već ne i za sve probleme, optužuje SFR Jugoslavija, preciznije- Josip Broz Tito. Ili, još preciznije - titoizam. Koji je postao sinonim ne samo za manje-više neograničenu vladavinu jednog čoveka, nego i za čitav taj sistem.

Postavlja se, međutim, pitanje zašto Srbiji i Srbima, svuda i svima, nije bilo dovoljno tih 35 godina da isprave i poprave ono što je isto toliko krivljeno i kvareno.

Dobro, trajao je onaj socijalistički brod još desetak godina, ali se već bio prilično rasušio i puštao je takoreći na sve strane. Zapravo je ta decenija posle Titove smrti uglavnom protekla u pokušajima da se SFR Jugoslavija reformiše i redefiniše. Bilo je, dakle, i vremena i mogućnosti da demokratske snage formulišu, promovišu i izguraju demokratsku alternativu. Do toga, međutim, nije došlo: umesto snaženja ideje slobode i pravde ojačala je ideologija krvi i tla; umesto obnove demokratije doživeli smo restauraciju autokratije. Jugoslavija, u vatri rođena, u vatri je i sagorela. Umesto države, ugledne i napredne, u kojoj su mnogi videli rešenje, nastalo je 6-7-8 (!?) zemalja u kojima svi vide samo probleme.

Pitanje ima i potpitanje: kako to da je socijalistička Jugoslavija uprkos mnogim deficitima, pre svega odsustvu temeljnih vrednosti građanskog društva i države (političke i ekonomske slobode, vladavina prava) ne samo bila tolerisana, nego i uvažavana. A nema sumnje da je SFRJ upravo u tom građanskom svetu uživala ne mali ugled i poštovanje.Mislim da u traženju odgovora na to pitanje treba poći od opštih prilika koje vladaju u tadašnjem, odnosno današnjem vremenu; drugim rečima od - konteksta. Najkraće govoreći, kakva god da je bila, u tadašnjem vremenu Srbija je, zajedno sa SFR Jugoslavijom, u svom formalnom i neformalnom ustrojstvu imala mnogo više liberalnih elemenata nego što ih je imao najveći broj drugih država, članica Ujedinjenih nacija.

U politici: tačno, postojala je samo jedna partija, ali idejni pluralizam u njoj nije bio za zanemarivanje. Politički život generalno možda je bio i bogatiji nego u nekim drugim, formalno demokratski(ji)m državama.

U ekonomiji; postojali su značajni elementi tržišne privrede; preduzeća su imala priličan stepen slobode; gubici se jesu prelivali na celo društvo, ali onaj ko je dobro upravljao društvenom svojinom dobro je prolazio; samoupravljanje je, uz sve mane, obezbeđivalo motivaciju zaposlenih.

U kulturi - to je možda najvažnije - ne samo da su veze sa Zapadom bile mnogo jače nego sa Istokom; Srbija je bila deo zapadnog kulturnog prostora i deo zapadne civilizacije. Kad se sve skupi, Srbija je po mnogo čemu, u poređenju sa najvećim delom „ostatka“ sveta, bila otvorena zemlja.

Danas, razume se, u Srbiji ima mnogo više elemenata građanskog društva i liberalne demokratije - privatna svojina, partijski pluralizam, načelna odvojenost tri grane vlasti… Mnogi će to, delimično s pravom, nazvati fasadnom demokratijom, ali demokratija je i u tradicionalno demokratskijim zemljama, sa jačim institucijama, poprilično postala fasada, da u to sada ne ulazimo. Nije u tome ključni problem.

Nedavno je Vesna Pešić napisala kako je svojevremeno, u doba realnog socijalizma, svoje kolege iz Istočne Evrope jednom prilikom ubeđivala da između tadašnjeg jugoslovenskog i odgovarajućeg mu sovjetskog režima nema nikakve razlike, te da je posredi manje-više isti sistem. Na to je, kaže Vesna Pešić, usledio odgovor kolega: „Sistem možda jeste isti, ali je život bitno drugačiji“.

Danas smo zapravo u istoj situaciji. Srbija ima isti sistem kao Poljska, Češka, Slovačka… Ali je život bitno drugačiji. Sada, međutim, za razliku od pre 35 godina - na našu štetu.

U tome je, dakle, stvar: drugi su napredovali mnogo brže i znatno više. U odnosu na „globalno stanje i svetsko ravnanje“ od pre pola veka, Srbija je zaostala.

Pre pola veka Srbija je žurila u svet; danas se od tog sveta ograđuje, čak i kada, i ako, zvanično zagovara drugačiju strategiju.

Zašto Srbija ni četvrt veka nakon sloma komunizma ne uspeva da vrednosti modernog društva prepozna kao svoj vitalni interes, već im se, naprotiv, tvrdoglavo i sistematično suprotstavlja?

Zašto se odnos prema Rusiji predstavlja kao stvar srca i emocija, a odnos prema Zapadu kao stvar razuma i interesa? Jer, u stvari, upravo odnos prema Rusiji sadrži jako mnogo interesa, reklo bi se vrlo pragmatičnih, pojedinih društvenih grupa - organizovanih u crkvu/e, partije ili nevladine organizacije, svejedno. Odnos prema Zapadu određen je pre svega odnosom prema temeljnim društvenim i ljudskim vrednostima: slobodi i pravdi, posebno. Osim ako neko ne misli da je inteligencija srca samo još jedna kapitalistička ujdurma.

Umesto o integraciji u svet, Srbija više razmišlja o tome kako da se globalizaciji suprotstavi. Liberalizam danas u Srbiji ima negativnu vrednost, negativnu konotaciju. Liberali stalno moraju da se pravdaju i da nešto dokazuju.

Zašto, šta?

Pa, uglavnom, da nisu izdali naciju i nacionalne interese. Da se nisu prodali MMF-u, Americi, Evropskoj uniji… ili, generalno, da ih nije „uhvatila zapadnjačka reka“.

U tome je ključ. Nacionalizam je drugo lice antiliberalizma. Uz neke izuzetke, smeštene u delu kulturne elite („leva skretanja“), to je uglavnom tako.

Taj, današnji nacionalizam je dosta drugačiji nego pre 40-50 godina: nekako je tmast, težak i gust poput ilovače; i širi i dublji; i snažniji - zauzima komandne visove srpskog društva - i uticajniji.

Nije ovo poziv na povratak u prošlost, niti se hoće reći da je onda bilo bolje nego danas. Ovo je apel za ulazak u sadašnjost, ako hoćemo da Srbija ima budućnost.

(Peščanik.net)

( Mijat Lakićević )