Barbarogenije je i danas među nama

(Nastavak iz prošlog broja)

Kraj prethodne i početak 1965. godine obeležio je istorijski spor sa uredništvom edicije Srpska književnost u sto knjiga. Konstantinović se kao priređivač založio za objavljivanje proze Dragiše Vasića o Prvom svetskom ratu, uredništvo cenzurisalo njegov izbor. Vasić je bio ideolog četničkog pokreta Draže Mihailovića. To nipošto ne znači da je Konstantinović simpatisao sa četnicima. Nikad, i nipošto, sasvim obrnuto. Ali, u pitanju je bila dobra Vasićeva literatura, i on je dvojio te dve stvari.

Letopis Matice srpske u martovskom broju objavljuje mu esej „O jednom ćutanju“, o zapostavljenosti književnosti o Prvom svetskom ratu.

Unosi manje izmene u Pentagram. U dnevnik, pod 1. jul, upisuje: „Sa ovom knjigom završena je jedna epoha“.

U septembru, u Rovinju razlaz sa starim prijateljem Mićom Popovićem. „Narodnjačenje“, zapisao je o Popoviću u dnevnik.

Započinje rad na Rečniku srpskih pesnika, koji će kasnije preimenovati u Biće i jezik.

U Londonu izlazi engleski prevod Izlaska, oko čega je posredovao Beket.

Godina raskida

Molim da ovu 1965. registrujete kao važnu, možda čak prelomnu godinu za Konstantinovića. Raskid sa samim sobom, raskid sa dojučerašnjim prijateljima, crtanje novog puta, to je šezdeset i peta.

Na Trećem programu Radio Beograda 1. aprila 1966. čita znameniti esej „Ko je Barbarogenije“ - neku vrstu prethodnice za Filosofiju palanke; objaviće ga u časopisu Treći program, u proleće 1969.

11. novembra 1966. započinje seriju emisija Radomir Konstantinović prelistava časopise, koja će se emitovati narednih četrnaest godina. U početku, po pravilu svakog drugog petka, kasnije - s vremena na vreme.

U aprilu 1967. na Trećem programu Radio Beograda počinje da čita prve radove iz Bića i jezika. Četrnaest godina traje i ovaj nezabeleženi napor, 113 rasprava, o isto toliko pesnika.

Istorijski trenutak: od 4. do 15. avgusta 1969. na Trećem programu Radio Beograda čita Filosofiju palanke. Tekst ovog filozofskog eseja objavljen potom prvi put u časopisu Treći program, 2/1969. postao je klasično delo srpske kulture.

Evo je već 1972. godina: u knjizi Posleratna srpska književnost 1945-1970, Predrag Palavestra Konstantinoviću kao kritičaru upućuje mnoštvo prigovora, a u Filosofiji palanke nalazi „odsustvo istorijske odgovornosti“ prema srpskoj književnoj tradiciji.

Stavlja tačku na Biće i jezik - 28. avgusta 1981. na Trećem programu Radio Beograda čita poslednji prilog, „Luftbalon u ništavilu Moni de Buli“, bez napomene da je serija završena. Okončan je jedan nesvakidašnji intelektualni i ljudski poduhvat, po rasprostranjenom uverenju neuporediv u srpskoj kritici. Čitanje na radiju počelo 1967. i s kraćim povremenim prekidima išlo četrnaest godina. Samo publikovanje ogleda o 113 pesnika koje je išlo posle čitanja na radiju počelo je u jesenjem broju časopisa Treći program 1970, i trajalo jedanaest godina.

Roman Daj nam danas 1982. ulazi u Nolitov izbor Pedeset romana (srpske književnosti).

U Zagrebu, 4. januara, na Krležinoj je sahrani.

U Beogradu 1. februara umire mu otac Mihailo.

Krajem 1983. tri izdavača - Prosveta, Matica srpska i Rad - objavljuju Biće i jezik - u iskustvu pesnika srpske kulture dvadesetog veka, u osam knjiga.

1984. ispada iz konkurencije za Njegoševu nagradu jer je po mišljenju predsednika žirija Radonje Vešovića Konstantinović u Biću i jeziku „posegao u crnogorsku književnost za nekim pesnicima“.

Oto Bihalji Merin, u intervjuju za Front, 22. februara 1985, izjavljuje: „Da su se knjige kao što su Filosofija palanke i Biće i jezik rodile u velikim jezičkim centrima, njihove rezonance bi bile slične onima koje imaju dela Beketa i Sartra“.

U Sarajevu, 21. marta 1989, u pedvečerje rata, skup povodom dvadeset godina od izlaska Filosofije palanke. „Glave nam igraju, to da znate“, rekao tom prilikom Konstantinović.

Sa grupom intelektualaca, 25. januara 1992, u Studentskom kulturnom centru u Beogradu osniva Beogradski krug, čiji je prvi predsednik. Beogradski krug organizuje antiratne i antinacionalističke debate na tribini Druga Srbija.

Konstantinovićeva kuća u Rovinju uzurpirana, i devastirana. Uništen veći deo prepiske sa Beketom, koji je bio tamo. Živi u Beogradu, u krajnje oskudnim životnim uslovima. Nije otišao u emigraciju, mada je imao pozive. „Ovo je moja zemlja koju da napustim nikad neću“, govorio je. Umire Kaća Samardžić, 13. aprila 1996, životna saputnica i prevoditeljica Beketa.

Ujesen, novosadska izdavačka kuća MiR Živana Berisavljevićaštampa mu Dekartovu smrt. Kritičarske reakcije gotovo jedinstvene u tome da je u pitanju remek delo. „Možda je ovo nešto najbolje što sam napisao“, poverio se Konstantinović jednome prijatelju. Izdavač i autor povlače knjigu iz konkurencije za Ninovu nagradu.

U intervjuu Radiju Slobodna Evropa, koji Danas prenosi 16. marta 2002, Konstantinović izgovara klasičnu, svevremensku rečenicu: „Ako vas pitaju šta je Druga Srbija (šta je bila, šta jeste, šta će biti), slobodno recite: Druga Srbija je Srbija koja se ne miri sa zločinom“.

Umro u svome stanu, 27. oktobra 2011. Kremiran samo u prisustvu supruge Milice, prema ličnom zahtevu. Na komemoraciji u organizaciji prijatelja govorili Nenad Prokić, Mirko Tepavac i Latinka Perović.

Bora Ćosić posthumno istakao da je Radomir Konstantinović „najvažniji pisac savremene srpske književnosti“.

”Ko je Barbarogenije”

Tog leta 1965. Konstantinović se povlači u Ivanjicu, gde počinje pripreme za studiranje pesnika srpske kulture prve polovine XX veka. Proučava avangardu iz dvadesetih, i, dabome, i Ljubomira Micića, i njegov zenitizam. To će biti neposredan povod za esej Ko je barbarogenije, čiju ćete povest sad čuti. Pre toga samo napomena: susret sa Micićem jeste bio neposredan povod, ali čitav pristup ovome eseju izgrađivan je u različitim prilikama pre toga - kad je mislio i pisao o tradiciji, o izrazu, kad je pisao povodom Vuka i Dositeja, povodom Matavulja, povodom Bore Stankovića, kada je pisao o našem tluodgovarajući na zamerke da nema našeg tla u njegovim romanima.

Aprila 1, 1966, Konstantinović na Radio Beogradu čita dakle tekst „Ko je Barbarogenije“ kojim će, kao sečivom, ući u tkivo srpskog kolektivnog bića. „Ime Barbarogenija je zaboravljeno“, kaže Konstantinović u prvoj rečenici. I odmah upozorava: „Ali, Barbarogenije je prisutan i danas među nama“. I tako kako je počeo i završiće: „On je tu, Barbarogenije, najmračniji genije srpske kulture; on je tu - to je sve što sam ovoga puta hteo da kažem“.

Između prve i poslednje rečenice stalo je opsežno razjašnjenje. Barbarogenije oličava jednu od najdubljih i najstrašnijih trauma srpske kulture (upravo ovako piše Konstantinović), traumu koja je tim dublja i jača što ne nalazi podsticaja samo u toj kulturi niti samo u sferama literature.

„Ona je zasnovana na jednome istorijskom biću, i predstavlja metaforu kojom to biće može, ponekada, da osvetli sebe jasnije no ma kojom drugom svetlošću“. Zato ga, piše, i otrže od prošlosti („od sudbine mrtvog imena“). Veruje da ga je omogućila Dada, u svojoj pobuni protiv zapadno-evropske civilizacije, neposredno posle rata i Lenjinove revolucije. U Barbarogeniju oličen je dadaizam, njegovo verovanje u „spasonosno varvarstvo“. A naš zenitizam i njegov tvorac Ljubomir Micić iz te prakse dadaizma izvukli su zaključak da „Evropa sanja da se balkanizuje“.

Ono što je nekada bilo pogrda sad je pohvala za nas. Konstantinović piše: „Naša takozvana zaostalost - ona na koju se propaganda imperijalne Austro-Ugarske pozivala kada je, kao nosilac ’prosvećenosti’ dizala vešala po Mačvi, i kada je iz Makenzenovih topova tukla Beograd; ta naša zaostalost nije više razlog za naš stid, to je sada dokaz naše prednosti“. Zenitizam će, međutim, evoluirati od dadaizma do šovinizma, i to (kaže) bolje nego išta iskazuje pravi sadržaj njegovog varvarstva.

Konstantinović drži da Micićev Barbarogenije nije samo Micićev. „Barbarogenije je izvrnuta rukavica naše ideologije evropeizacije Balkana“. I navodi u tome kontekstu Bogdana Popovića, Rakića, Skerlića čak, koji su („ma koliko paradoksalno izgledalo“) nesumnjivo „sarađivali“ s Micićem. Preciznije: bili s njim, kaže, u izvesnom dubljem dosluhu. Barbarogenije, međutim, nije samo stvar prošlosti. „Živ“, kaže, „kao što je još živo varvarstvo koje ga je gonilo, on ostaje Barbarogenije i onda kad menja svoje ime i kada progovara drugim jezicima i poziva se na druge razloge već prema ritmu istorije: on nije umro sa literaturom koja je uzaludno pokušala da ga kaže, njega koji je neizreciv i koji je protiv ma kakvog izraza“. I onda dolazi ono: on je tu, i ono: to je sve što sam ovoga puta hteo da kažem. Bio je to šlagvort nesumnjivo za „Filosofiju palanke“.

Ona dolazi tri godine kasnije.

Izgovoren na radiju esej „Ko je barbarogenije“ otišao je izgleda ne samo u etar nego i u vetar, čim su reakcije usledile tek pošto je štampan u časopisu Treći program. Časopis se pojavio u proleće 1969, i prvi tekst u prvom njegovom broju bio je ovaj Konstantinovićev, o Barbarogeniju.

(Stoji tamo kao zastava; kao da mu se htela dati neka programska funkcija.) U narednom, letnjem broju, biće štampana „Filosofija palanke“ pa i ovaj niz svedoči o tome da su esej i studija imali organsku vezu. Esej je bio neka vrsta predgovora. U svakom slučaju, Konstantinovićeva stanovišta o Barbarogeniju delovala su pomalo šokantno; ne nužno zbog Micića, ponajmanje čak zbog njega. Ono, naime, što je rečeno u vezi s književnim veličinama tipa Bogdana Popovića odjeknulo je jače (i odjekuje snažno od tada do današnjega dana). Žamor se ipak više čuo u kuloarima nego u javnosti. Skoro pet godina pošto je esej pročitan, a skoro dve godine pošto je štampan, likovni kritičar Zoran Markuš odvažio se da uzme ulogu portparola kuloara, javivši se u Književnim novinama, 5. decembra 1970. Kaže da je tekst pročitao „sa izvesnim zakašnjenjem“, da ga je čitao više puta, ali da ga nije razumeo. („Esej u najvećem delu nisam razumeo“.) Dopušta da je to njegov nedostatak, i da zbog toga ne bi mogao da uđe u bilokakvu polemiku s piscem. Zadržao se ipak na dve svoje konstatacije. Prva je: suprotno onome što tvrdi Konstantinović, između dadaizma i zenitizma nema ništa zajedničko. Naprotiv, kaže on, dadaizam je bio jedini umetnički pokret s kojim je zenitizam vodio rat, negirajući njegove estetske, moralne i sociološke osnove. Upućuje na publikaciju „Dada-jok“ koju su pisali Branko Ve Poljanski i Ljubomir Micić, kao na dokaz. Druga poruka mu je: ne može da primi ocenu o Micićevoj poeziji kao o bengalskoj vatri. Osetio se, kaže, osramoćenim kad je pročitao Konstantinovićev esej. „Pisao ga je naš književnik o pokretu koji predstavlja naš autentični doprinos - bez obzira na dimenzije i ocenu o njoj - svetskoj avangardi“.

Konstantinović koji retko odgovara oponentima, odgovorio je, ali ne u Književnim novinama nego na Radiju, u svojim Prelistavanjima (18. decembra 1970). „Ima izvesnih izazova koje je razumno prećutati, ali ima i takvih o koje čovek ne sme da se ogluši“. Kaže da se ovome izazovu nadao. Upućuje na to da se Markuš javio i u decembarskoj svesci Savremenika s tekstom „Metamorfoze Zenita“ u kojem potpuno prećutkuje Barbarogenija, jednako kao i u spomenutom pismu Književnim novinama. „Ovo prećutkivanje Barbarogenija, kada je reč o zenitizmu, jeste prećutkivanje istine o zenitizmu“. Umesto toga, veli, Markuš nalazi jedan broj Zenita i tamo tvrdnju da je „zenitizam sin marksizma“. Konstantinović će na to reći: „Čudovište, koje se zove Barbarogenije, tako sada se oblači u kožu revolucionara, i predstavlja se, u Savremeniku, kao sušto oličenje proleterske pobune“. Pravo lice zenitizma, rekao je, ipak je na drugoj strani. Jer, sam je Micić - ističe to Konstantinović - u svome romanu „Barbarogenie, le Decivilisateur“, uzdizao fašizam i boljševizam kao pokrete koji će imati dejstvo na zdravlje Evrope! Zato su nadrealisti i pisali (Konstantinović navodi Đorđa Jovanovića) da su „zenitisti bili zaista književni hitlerovci onoga doba“.

„Ja ne bih odgovarao, ja i ne koristim ovaj trenutak zato da bih polemisao sa ovim apologetom zenitizma, mene zenitizam, u tim razmerama, apsolutno ne interesuje“, kazao je Konstantinović te večeri na radiju. „Govoreći pravo“, dodao je, „zaista je zenitizam, i kao ideologija, jedna koještarija, jedna mistifikacija koja nije dostojna da joj se posvećuje veća pažnja, a pogotovo je to on u sferi estetičkoj“. Odrekao mu je svojstva avangarde, i na istoj liniji onda osporavao i Markuševe tvrdnje o visokoj međunarodnoj poziciji zenitizma. „Zenitizam može da bude shvaćen kao otvaranje vrata modernim slikarima i skulptorima sveta, ali to je sve“. Dao je i argumentaciju: zenitizam ne poseduje ne-ozbiljnost, i humor, kao osnove avangarde, samo smrknuta, mračna lica dvojice svojih protagonista. Njegova pobuna počiva na parolama. Osnovnu Konstantinovićevu ocenu neće promeniti ni sud da Ve Poljanski tu i tamo ima „nekih pesničkih trenutaka“. Itd. Međutim, zenitizam je barbarogenizam, a barbarogenizam je ono što nas obavezuje. „Sad više nego ikada ranije“, kazao je. I podvukao: barbarogenizam je bio i ostao velika opasnost za istinski duh. „I ne samo za njega“.

Kazao sam, setimo se, da je ovaj esej neka vrsta predigre za Filosofiju palanke. Repertoar ideja u Filosofiji palanke je, naravno, neuporedivo širi, ali eho, ali duh ovoga eseja, prešao je u tu veliku klasičnu knjigu srpske filozofije i kulture. Tema barbarogenija simbolizovala je jednu patrijarhalnu civilizaciju koja je odjednom poverovala - krajnje samouvereno, krajnje oholo - da se nakazna greška Evrope, oličena u Prvom svetskom ratu - valja i treba ispraviti životnošću jedne navodno mlade balkanske rase, koja se neiskvarena nalazila u gudurama Balkana, zaboravljena od modernog sveta i civilizacije. U Filosofiji palanke Konstantinović će reći: istorija nas je zaboravila u svojoj rasejanosti …

Konstantinović to nije video kao bezazlenu zabludu. On je tu - upozoravao je. On je opasan - govorio je takođe. Konstantinović oseća da se iza brda nešto opasno valja, nešto čemu je barbarogenije rod rođeni. Najveći broj vas nije bio ni rođen kad se ovo na šta Konstantinović ukazuje dešavalo, to je dakle za vas tek istorija, ali onda, sedamdesetih, nacionalizmi su u Jugoslaviji bili digli glavu, da bi je dve decenije kasnije i uništili, u krvi. Konstantinović - to znam - nije voleo da ga smatramo prorokom. Ali je prorok bio.

Ako ćemo se držati Konstantinovića, Konstantinović je jasno rekao da se barbarogenije ne skriva samo u literaturi. Ponoviću ono od malopre: „Živ“, kaže Konstantinović za Barbarogenija, „kao što je još živo varvarstvo koje ga je gonilo, on ostaje Barbarogenije i onda kad menja svoje ime i kada progovara drugim jezicima i poziva se na druge razloge već prema ritmu istorije: on nije umro sa literaturom koja je uzaludno pokušala da ga kaže, njega koji je neizreciv i koji je protiv ma kakvog izraza“. Nije, dakle, umro sa zenitizmom i Ljubomirom Micićem, niti sa onima koji su bili u dosluhu sa njim. On se javlja i ovakav, i onakav, i svakakav, „već prema ritmu istorije“.

( Radivoj Cvjetićanin )