Rođendan

Iz nekih razloga ne volim rođendane. Osim ako nisu dečji. Na takvom slavlju sam, kao deda, bar jednom godišnje. Teško je izmeriti da li se tome više raduju deca, ili babe i njihovi starci, zamajani parovi koji na tim veseljima izmiruju svoje dugove prema vremenu i osećanjima. Pre desetak dana zvao sam ispisnika iz vojske, našao sam njegov rodoslov, i dan rođenja u starom rokovniku. Čovek se nasmejao, i rekao: „Baš ti hvala, ali kljusine poput mene to ne slave!” Ne znam da li moj kolega ne voli da zbraja godine, ili misli da je u njegovom životnom iskustvu više razloga za nemir.

Što više rođendana, strepnja od nečega što se ne može definisati sve je jasnija, skoro pa se može dodirnuti. Ovaj uvod o rođendanima nije proizvod trenutnog ili hroničnog ugursuzluka autora. Ponegde se misli da nas slavlja, ma kakva bila, oslobađaju dela socijalnog stresa, pa nas vraćaju u paganske rituale postojanja. Da bi posle toga, kad sve prođe, a mamurluk ostane, tuga bila mnogo veća, a beznađe realnije. No, ima li ovde uopšte razloga za prestanak nade u ambijentu zvaničnog, razdraganog optimizma? Ponekad mi se čini da stariji svet u Srbiji živi poslednju, antologijsku scenu iz jednog filma Emira Kusturice.

Kopno, koje se odvaja od čvrste zemlje zalazi u virove i više se otud ne vraća niti može. Ali, film je spektakl, možda umetnost, simbolika, a život ne. Na tom zemljanom ostrvu, koje plovi i odlazi prema „nigde”, ljudi se vesele uz trubače, i ne primećuju bilo šta oko sebe. Ta scena je samo jedna od poetskih metafora reditelja Kusturice o istoriji koja se ponavlja, a čak i ne mora, jer sve ima svoj kraj, a istorija ne. Slavlja mogu da budu opasna predskazanja, model bahatosti, pokazivanje moći ili sunovrata, izazivanje sreće i sve to zajedno, ali ona su neizbežna. Šta bi bio čovek bez slave, imena i datuma koji ga čini onim što on jeste, ili tek namerava da postane.

U obilju drugih vesti, istorijskih događaja i datuma, učinio mi se važnim rođendan gradonačelnika Leskovca. Taj čovek je, hvala bogu, onomad napunio 50 godina. Pola veka, nije malo. Mada je još čitav život pred prvim građaninom male varoši, velika karijera, politički proboj ka severu. Bez prestonice ništa, kao da nisi ni postojao. Nema spora, gospodin Goran Cvetanović (tako se zove) može da slavi svoj rođendan kako mu volja. Nije dete, baba i deda su mu davno u penzionerskom raju, a on je još i prvi čovek vladajuće stranke u gradu gde se prave najbolje pljeskavice. Dnevne novine kazuju da je gospodin Cvetanović svoj rođendan proslavio uz raskošno obilje koje davno nije viđeno, uz više stotina zvanica. Bilo je tu i emotivno potresnih parola, u čast slavljenika, koje glase: „Hvala ti što postojiš!”; „Volimo te!” Svirale su violine. Pevale su zvezde „Granda”.

Ovlašno raščlanjivanje ovih dirljivih izliva osećanja svedoči o najmanje tri stvari, koje mogu da budu u nesaglasju: ili je gradonačelnikovo postojanje istinski vezano za sudbinu Leskovca i kvalitet njegovog roštilja, na primer, ili je servilnost lokalnih epigona premašila redovnu granicu odbrane od neukusa.Ili su duhoviti Leskovčani naprosto urnebesnom doskočicom zavitlavali tako znamenitog sugrađanina, čije je poluvekovno postojanje obeleženo vatrometom kakav se može videti samo u Pekingu. Tako značajno slavlje, naravno, nije moguće bez gostiju visokog ranga, čiji je dolazak označio obostranu lojalnost: vetanovićevu vrhu stranke, i stranačke elite njegovom tipu vlasti, uz tragikomično uspostavljanje plastičnog južnjačkog kulta. Dakle, na velikoj svečanosti našao se ministar odbrane, koji se odbranio od muzičkog ukusa domaćina, tvrdeći da je ostao kratko „samo dok su svirale violine”.

I naravno, Zoran Babić, šef poslanika SNS-a u srpskom parlamentu. On povodom violina nije rekao ništa. Nema podataka ko je sve to platio. Ali, u takvim stvarima, slična se pitanja ne postavljaju. Na primer, ako je to učinio slavljenik iz svog džepa, znači da mu dobro ide i da će uskoro i svima da krene. Ako je iz opštinske kase, i to se može razumeti. Čovek postoji i hvala mu bar zbog toga, ljudi ga vole, to piše na parolama koje su visile na slavlju, a to znači da je vredan svakog dinara.

Sve bi to moglo da bude deo urbane legende sirotinjskog juga Srbije, stereotip o bahaćenju „u uslovima drakonske štednje” i mera koje su bolne, ali hrabre i neophodne. Ali, u ovom slavlju ipak nije o tome reč. Sve nam se nekako čini da je ovde ovlašno opisana raskalašnost bila namerna, kako bi se pokazala bezobzirnost koja proizilazi iz uverenja u sirovu izbornu snagu. Dakle, iz još nenapisane parole. Ali polako, visiće jednoga dana i ona: „Nama niko ne može ništa, mi svakome možemo sve!”

(Politika)

( Ljubodrag Stojadinović )