A ko će to da plati?

Danas nije pitanje konstatacije i uzroka nenaplativih kredita, već ko će biti njihovo poslednje utočište odnosno ko će na kraju to sve platiti.

Zašto se ovo dešava?

Ukratko, do ovih problema uglavnom dolazi iz prostog razloga, jer u trci za tržištem i visokim profitom bankovnim holding korporacijama više nego ikad je lakše i jefitinije ulagati u politiku država, koje ća na kraju u ime i na račun svih poreskih obveznika sanirati posledice njihovih loših plasmana nego u regulaciju i kontrolu njihovog poslovanja. Kako se ovaj problem rešava među razvijenim zemljama i zemljama u razvoju?

Nakon faze sve većeg rasta nenaplativih kredita, ukoliko dođe do odlaganja rešenja, sledi bankarska panika, do koje dolazi usled atmosfere nepoverenja kod deponenata koji sve više nastoje povlačiti svoje depozite i ugrožavati likvidnost banaka. Poslednje utočište i spasavanje banaka u razvijenim zemljama i pre eventualne bankarske panike uglavnom predstavljaju pre svega njihove centrale, velike i razvijene osiguravajuće kuće ali i kredibilne centralne banke. Dok je danas kod ovih zemalja u razmatranju i sekjuritizacija (grana u finansijskoj industriji), kojom bi se problem rešavao načinom izdvajanja problematičnih kredita iz bilansi banaka i njihovo pretvaranje u utržive hartije od vrednosti, koji se diversifikuju i putem primarnog tražišta odnosno investicionih banaka dalje prodaju na razvijenom sekundarnom tržištu.

U zemljama u razvoju, među kojima su Srbija i Crna Gora, posledice manjeg ulaganja u regulaciju i kontrolu poslovanja banaka u svetu odnosno višeg ulaganja u politike ovih zemalja daleko su očiglednije i sa puno više efekta. Jednostavno centralna banka kod zemalja u razvoju iz opravdanih razloga nema snagu deviznih rezervi, niti kredibilitet, niti visok stepen poverenja kod svojih građana. Prinuđena je tražiti pomoć od Vlade što u prevodu znači od poreskih obveznika i od MMF-a, koji često pritekne u pomoć ovim zemljama, što naravno nije besplatno i opet se na kraju prebije preko leđa poreskih obveznika. Najviše za sada što zemlje u razvoju i to uz pomoć Svetske banke za obnovu i razvoj mogu uraditi jeste da uz određeni usvojeni zakon problematične kredite izdvoje iz bilansi poslovanja i prodaju za nešto nižu cenu Faktoring komapijama, koje bi se dalje bavile upravljanjem i naplatom potraživanja. Međutim, u slučaju faktoringa uvek će ostati otvoreno pitanje uspostavljanja adekvatnog insiticionalnog nadzora rada ovih kompanija radi zaštite građana i privrede.

Dokle će ovako biti?

Problema će biti sve dok države u razvoju ne steknu kredibilitet na osnovu kojeg će umesto na strani banaka biti na strani svojih građana i svoje privrede odnosno dok god svaka od strana na tržištu ne bude lično snosila odgovornost i posledice svog lošeg posla.

( Dejan Tadić )