MMF preporučuje

Čemu zapravo služi Međunarodni monetarni fond? Uopšteno govoreći, da pomogne u održavanju makroekonomske ravnoteže. Tu se pre svega misli na eventualne probleme sa izmirivanjem međunarodnih obaveza, gde MMF igra ulogu svetske centralne banke.

Ukoliko zemlja članica ima problema sa stranim dugom, recimo jer ne može da ga refinansira pod održivim uslovima, MMF nudi kredit kako ne bi došlo do stanja sličnog bankrotstvu preduzeća ili banaka, dakle do docnje ili odustajanja od vraćanja dospelog duga. Ukoliko je reč o trenutnoj krizi likvidnosti, taj kredit ne mora da bude uslovljen nekim posebnim uslovima, osim što mora biti vraćen tačno pod onim uslovima pod kojima je i uzet. Ukoliko, međutim, postoji rizik da se dug neće moći vratiti pod postojećim privrednim uslovima, gde spada i privredna politika, kredit se uslovljava promenama, pre svega, u privrednoj politici. I MMF i zemlja koja s njim sklapa sporazum finansijske ili samo tehničke podrške imaju interes da uslove ispunjenje tog sporazuma i promenama u uslovima privređivanja, takozvanim strukturnim reformama. Razlog za to je što se time stabilizuju očekivanja svih privrednih subjekata, bilo da je reč o preduzetnicima ili zaposlenima ili domaćinstvima. Takođe, kako građana, tako i stranaca. To se obično navodi kao doprinos, recimo, stendbaj aranžmana na visinu rizika, koja ne utiče samo na ulaganja, već i na zaposlenost, plate i potrošnju.

Ima možda smisla ukazati na to da su zemlje članice Međunarodnog monetarnog fonda vlasnici te ustanove. To što se često MMF krivi za, recimo, povećanu štednju ili za promene tržišne regulative koje imaju negativne posledice po pojedine privredne grane ili na zaposlene, to je jednim delom u skladu sa tim odnosom vlasnika i njegove banke. Cilj je da vlada koja sprovodi mere štednje ili smanjuje broj zaposlenih ili sprovodi reforme na tržištu rada ili privatizuje državna preduzeća, da ona ne izgubi potrebnu podršku pre nego što sprovede bar jedan deo od nameravanih mera reformi i promene privredne politike. Naravno, nije lako uspostaviti i održati ravnotežu između prebacivanja odgovornosti na MMF i razočaranja u nedostatak suverenosti sopstvene vlade. Što takođe utiče na sadržaj samog sporazuma i na način na koji se objašnjava i sprovodi. Pogledajmo sada najnoviji stendbaj aranžman Srbije sa Međunarodnim monetarnim fondom. Finansijska se podrška ne ističe u prvi plan, a ne kaže se ništa ni o održivosti platnog bilansa. U centru pažnje su fiskalna i finansijska konsolidacija i strukturne reforme. Kod ovih poslednjih se najviše ističe reforma javnog sektora. Kod toga nema mnogo toga novog, bar kada je reč o rešavanju problema nesolventnih državnih preduzeća. Veća se pažnja posvećuje javnim finansijama i bilansima preduzeća i banaka. I jedno i drugo je od značaja samo po sebi, ali posredno ima posledice i po stabilnost platnog bilansa i zapravo u vezi je sa solventnošću zemlje prema stranim poveriocima. Značajan deo javnog duga je u stranom novcu, dakle strani je dug, a i dugovi preduzeća i banaka takođe su u ne maloj meri obaveze prema stranim poveriocima. Tako da je i ovaj sporazum u velikoj meri usredsređen na održavanje platno-bilansne ravnoteže, što i jeste prevashodan zadatak Međunarodnog monetarnog fonda.

Posebno je značajno to što MMF gotovo sa istom zabrinutošću ističe problem fiskalnog deficita i nenaplativih potraživanja u bankama. Ovo iz sledećeg razloga: ništa se ili ništa dobro neće postići smanjenjem javne potrošnje, ako se ne povećaju privatna ulaganja. Pogotovo ukoliko se poveća teret oporezivanja, čak i ako je samo reč o boljoj naplati. A privatna ulaganja se neće povećati ukoliko banke ne mogu da povećaju kreditiranje zato što imaju veoma velika nenaplativa potraživanja i zaračunavaju visoke kamate na nove kredite, usled čega će tražnja za njima biti mala, osim ako ih budžet ne subvencionira, što MMF neće preporučiti. Stanje u finansijskom sistemu, čini se da veruje MMF, ograničava i centralnu banku, koja bi nače mogla da pomogne nižim kamatama, a i trebalo bi da to učini. Ako se tome dodaju i preporuke da se državna i javna preduzeća skinu sa finansijskog i fiskalnog tereta, to zaokružuje preporuke ili obaveze po ovom programu.

Koji će biti njegovi efekti zavisi u najvećoj meri od primene. Ako bi se ona zaustavila samo na smanjenju javne potrošnje, to ne bi nikako bilo dobro, ili bar ja tako razumem saopštenje Međunarodnog monetarnog fonda.

Novi magazin

( Vladimir Gligorov )