Veliki brat

Skoro smo imali srpski Votergejt. VBA prisluškivala sudije, opoziciju, sindikate. Da li su krivi vojni špijuni ili je i digitalizacija barijera demokratiji? U teoriji o tome postoje dva oprečna mišljenja. Pozitivne utopije tvrde da će opštenje sve više počivati na digitalnoj strukturi i umreženosti. I da internet i senzori nisu uopšte loši. Američki sociolog Džeremi Rifkin uveren je da će za pola veka prevladati nova ekonomska paradigma sa obnovljivim energijama (vetar, talasi, solarni kolektori) što će rešiti ekološku katastrofu. Doći će do ekspanzije neprofitnog sektora i kućne proizvodnje. Ojačaće kooperativne zajednice. Građani će postati politički aktivni i izvan državnih granica. Biće to globalna mreža samoupravnih zajednica, a ne neoliberalno društvo konkurencije.

Vizije sreće će se lagano razdvajati od novca i poseda, a sve to u digitalnoj budućoj svakodnevici čiste prirode i opštenja preko senzora. Isti pisac drži da će nove tehnologije stvoriti novog čoveka i novu organizaciju društva. Da će oslabiti egoizam i da će kapitalizam dobiti alternativu. Još više, da će doći do treće industrijske revolucije i postkarbonalnog doba, bez uglja i nafte. Biće to epoha internet tehnologije plus obnovljive energije. Izbeći će se planetarni kolaps, a dekomercijalizacija će ubrzati slom neoliberalizma. Izmeniće se i moralni standard. Idemo od kapitalističke ka kooperativnoj ekonomiji. Za pedeset godine prve neće biti.

Lepo zvuči, ali ko su akteri ovih promena? Da li je to samo rast tehnologije? Ili je potrebno i dodatno osvešćivanje obespravljenih? Šta može biti detonator korenitih promena? Novi globalni rat supersila ili ekološka katastrofa? Da li digitalizam odista podstiče slom neoliberalizma?

Možda. Ali na drugoj strani digitalne negativne utopije opominju na prisustvo Velikog brata koji sve nadzire. Slute dalju koncentraciju bogatstva i kapitala, jačanje društvenih nejednakosti i razbijanje solidarnosti. Nove ratove i rast desnog ekstremizma i fundamentalizma. Digitalni Veliki brat posmatra, nadzire, špijunira i kontroliše. Cilj mu je da ostane anoniman, ne ostavi tragove, a nadzire. To može američki TOR System (The Onion Router) koji, kako je posvedočio Edvard Snouden, pored SAD koriste i britanske tajne službe. Digitalizacija ugrožava privatnu sferu: na „Fejsbuku” svako svakoga gleda i nadzire. Kapitalisti nadgledaju radnike, saradnici se uzajamno kontrolišu. I popovi surfuju. Homo digitalis pre svega kontroliše i nadzire sebe.

Haker Džulijan Asanž je preko „Vikiliks” stanice pokazao šta znači biti špijuniran, a sve uz iluziju slobode. Objavio je tajne dokumente o američkim operacijama. Kažu da najbolje „hakere" sveta zapošljava Pentagon. Za samo nekoliko sekundi oni skidaju sa bilo kog računara na mreži sve podatke. I to nije stvar njihove izuzetne sposobnosti (kao što to prikazuju holivudski filmovi), nego više izuzetnih softvera koji nisu za javnu upotrebu. Uz rečeno, pesimisti koji pišu o digitalnim negativnim utopijama tvrde da tvitovanje i blogovanje jesu surogati pluralizma. Blogovi ne afirmišu pluralizam nego kulturu indiskrecije. Nemački sociolog Aleksandar Sova isto naziva „digitalni nudizam”. Homo digitalis je surogat ličnosti, otuđeni pojedinac. Živi u kakofoniji, nepreglednoj hrpi vesti, senzacija, svađa i poluistina. Haos ga zamara, ali i zabavlja, pa čak i opušta, jer u haosu gradi vlastiti identitet poistovećujući se sa istomišljenikom na ekranu. Što je više različitih mišljenja, lakše se mulja.

Da li je novi oblik digitalne demokratije „direktniji od direktne”? Ako blogeri slobodno iskazuju svoje mišljenje i ako ostavljaju digitalne tragove, da li su onda partije suvišne? Može li se pluralizam dosegnuti internetom? Teško. Internet osigurava prisustvo na mreži, ali ne i uticaj alternative. Tvitovanje ne ugrožava moćnike. Naprotiv, pre je to barijera koja štiti sistem zato što osamljuje pojedinca snabdevenog tablet računarom, TV aparatom i smart telefonom. Tehnika omogućava pojedincu iluziju da preko bloga može da bude zasebna partija. Nema fizičkog druženja niti jedinstva kao uslova akcije. Zato što sputava akciju, internet ne nudi alternativu nego je, naprotiv, neautentičnim mnoštvom sprečava. Digitalna tehnika nudi surogat demokratije. Uspešno pravda nejednakosti. Naravno to ne čini tehnika po sebi, nego to čine njeni kontrolori. Ne samo oni. Nije problem mladog srpskog kapitalizma ko kontroliše kontrolore digitalne tehnike, nego ko istu gospodu podmazuje.

( Todor Kuljić )