Muzika sedamdesetih

Dobri ljudi baš ne biraju sredstva da zbrišu iz ovog posrnulog sveta, čestnejši moji. Sledstveno se pre neki dan i Kemal Monteno sa ovog preselio na neki bolji. Neka tamo počiva u miru, a mi ćemo se u današnjoj kolumni, u sklopu manje-više redovnog subotnjeg huškanja na kulturu, pozabaviti ex-yu muzičkom (i donekle filmskom) scenom. Onom iz 70-ih godina prošlog veka, koje dobro pamtim. Kažu da su šezdesete bile još idiličnije i može biti da su u pravu, ali ja ih pamtim kao kroz maglu.

Dakle - sedamdesete! U to doba muzika (svih boja) nije bila svuda prisutna kao danas, a još manje je bila zvučna kulisa u kafanama i kafićima na koju više niko i ne obraća pažnju. U ono vreme, pogotovo početkom 70-ih, muzika se slušala tendenciozno. Kako sad tendenciozno? Lepo! Sedneš pored gramofona, sam ili (bolje) u društvu, puštaš ploče i ne radiš ništa drugo osim što slušaš muziku. Dobro, de, gucneš povremeno malo piva ili vina. Budući da su srpske podele tada bile strogo zabranjene, a Srbi bez podela naprosto ne mogu, umesto trvenja oko politike, Srbi su se gložili oko muzike. Tadašnja Prva Srbija je (u boljem slučaju) slušala „izvorne“, u gorem „novokomponovane“ narodne, a u najboljem takozvane „zabavne“ pesme, dočim je ex-yu Druga Srbija naginjala roku, uglavnom - dok i naše gore listovi nisu naučili da sviraju - stranog porekla. Videlo se, rekao bi paranoik, da će završiti kao izdajnici i plaćenici stranog kapitala. I da vam kažem nešto: I Prva i Druga muzička Srbija ličile su kao jajetu na današnju Prvu i Drugu političku Srbiju. Hoću da kažem da su obe - kao i danas - bile podjednako zadrte.

Ja sam, kao što pretpostavljam i pretpostavljate, bio muzički drugosrbin, ali se - odmalena nesklon fundamentalizmima - nisam baš savršeno uklapao u profil. Moja široka slovenska duša nije se mogla ograničiti isključivo na takozvanu „progresivnu“ muziku, kojoj sam u osami posvećivao sate i sate, nego sam - na zgražavanje pravovernih muzičkih drugosrba - pravio izlete i u druge žanrove. Pa, ljudi moji, logično je da ti kad zapadneš u dert (sjajno inače stanje), na dušu bolje legnu Kemal Monteno, Boba Stefanović ili Toma Zdravković nego Pink Flojd. Nije ni Pink Flojd loš za neke dertove, ali o tome - kada za to kucne čas.

Slično je bilo i sa filmskom umetnošću. Drugosrbi koji su držali do sebe - puna ih je bila Kinoteka - ni za živu glavu ne bi otišli u „20. oktobar“ da pogledaju neki špageti-vestern (nepravedno zapostavljen žanr) ili - daleko bilo - Ratove zvezda. Samo Bergman, Tarkovski, Felini, Fasbinder i proči velikani sedme umetnosti. Da ne grešim dušu, voleo sam - i još uvek volim - filmove pomenutih majstora, ali Ratovi zvezda su za mene bili - i ostali - zvezdani bioskopski trenuci. Jedva čekam najavljeni nastavak i nadam se da je Joda vaskrsnuo. Neka sila bude sa vama.

(danas.rs)

( Svetislav Basara )