Gdje je novac

Srpski fenomen, da usred opšte besparice države , privrede i građana - poslovne banke imaju značajna likvidna, a neplasirana sredstva, valjalo bi temeljnije analizirati. Možda nije dovoljno samo reći da je to posledica visokog nivoa problematičnih (nenaplativih) kredita u ukupnim plasmanima banaka, od 23 odsto, jer u zemljama sličnog stepena ovog rizika - nivo "slobodnog" bankarskog kapitala koji traži okamaćivanje, ipak nije toliko visok, koliko je to slučaj u Srbiji.

Naime, nivo "likvidne aktive" banaka kod nas je blizu 38 odsto, a banke raspolažu sa 27,4 milijardi evra (Danas, 10-11 januar). Naravno, samo teoretski, to bi značilo da preko devet milijardi evra treba nekom "prodati" na tržištu koje je gladno svakog novčića - ali potencijalnim "kupcima novca" ili ne odgovara njegova visoka cena (kamata), ili nemaju dobru poslovnu perspektivu za vraćanje uzajmljenog.

Kod građana taj oprez prema kreditima je uglavnom na njihovoj strani, a kod privrede - oprez je na strani bankara. Dakle, realno govoreći, postavlja se pitanje otkud taj obostrani „oprez“ da se aktivira (hajde, na primer, da kažemo) oko 4-5 milijardi evra koji nisu blokirani merama kreditno-monetarne politike (radi očuvanja stabilnosti bankarskog sistema). Ne radi se samo o tome da su građani prezaduženi, a da je privreda u Srbiji toliko propala da niko ne vidi kako će ona u narednim mesecima zaraditi bar za materijalne troškove. Problem počinje od pravne države, to jest od pravosuđa (preko koga se aktiviraju sredstva obezbeđenja plaćanja), pa se zatim taj problem kreće preko registara imovine i nepokretnosti (koji nikako da se srede), da bi se sve završilo u spomenutom „nedostatku perspektive“ – što je najsloženija sintagma u ovoj stvari.

U tom najsloženijem problemu, problemu perspektive, „sabrani“ su raznovrsni rizici - od spoljnopolitičke orijentacije države u kojoj se radi, dominantnih domicilnih ideoloških stereotipa, procene odnosa političkih snaga na datoj javnoj sceni, kontinentalnih događaja i onih u neposrednom okruženju, itd. Bankari se, dakako, u proceni svih tih rizika ne oslanjaju na nekakva zasebna politikološka i sociološka istraživanja (biznis je to, a ne „merenje anketa“ i „analitičko mudrovanje“) nego, kako koji, prate određene tekuće parametre, rejtinge država kod poznatih agencija, ocene svetskih institucija (MMF-a, na primer), a uvažavaju i „procene“ određenih „centara svetske moći“.

To što ti planetarni i generalni „izvori za procenu rizika“ često imaju pogrešne uvide u realnost na terenu ili imaju pogrešne procene posledica određenih procesa – ne menja mnogo na suštini stvari, a bankarstvo čini zanimljivim poslovnim sportom.

Ipak, neke od parametara koje prenosi spomenuti napis u Danasu (koji se poziva na podatke Narodne banke Srbije), valja izdvojiti, kako bi se mogla naslutiti „dijagnoza“ gore naglašenog fenomena da para ima, a te pare ne stižu do finansijski nemoćnih „potrošača“. Na primer, štošta se može zaključiti i iz podataka da su banke u Srbiji privredi odobrile kredita za 9,2 milijardi evra, građanima oko šest milijardi evra, a državi četiri milijarde evra. Odnos između ta tri pozajmljivača u razvijenim zemljama je uglavnom drugačiji i država obično nema toliko velik udeo.

Meni je, kao laiku, zanimljivo da u pasivi poslovnih banaka ima „samo“ 3,6 milijardi evra dugova prema inostranstvu, jer sam, smatrao da toga ima više, s obzirom da je oko 80 odsto srpskih banaka u vlasništvu banaka iz inostranstva. Možda stranog kapitala ima više na poziciji štednje, koja je doskora bila veoma unosna (u poređenju sa prinosima u drugim državama) ili se sve više prelazi na „prekogranično“ kreditiranje, uz asistenciju domicilne banke.

Kad je reč o depozitima, meni je, takođe, zanimljivo, da javna preduzeća u bankama imaju 58,4 milijardi dinara, a sva ostala preduzeća 415 milijardi dinara (kako navodi Danas). Naime, smatrao sam da javna preduzeća imaju veći udeo, a da svi zajedno imaju više od četiri milijarde evra. Nekada je u SFRJ, koliko se sećam, ministarstvo finansija po nekoliko puta godišnje javnost upoznavalo sa finansijskim prilikama u privredi. A mi danas malo znamo ne samo o stanju u javnim preduzećima, nego još manje znamo o finansijskim prilikama u privatnom sektoru. Možda je u ovom potonjem finansijsko stanje i gore nego što pretpostavljamo.

(Novi magazin)

( Dimitrije Boarov )