Zašto Grci pate

Ko vlada u demokratiji, narod ili kapital? Mnogi misle da se odgovor podrazumeva, jer se demokratija od diktature razlikuje upravo po izborima. Zapad je ponosan na ovu tekovinu, ali pod uslovom da građani ne biraju levičare. Tada se naš javni servis ljuti zbog demokratije u Grčkoj: „Sad opet hoće izbore“. A Bild grmi: „Angela Merkel to ne sme da dozvoli“. Kancelarka treba da stavi do znanja „šta Nemačka očekuje od buduće grčke vlade“. Demokratija postaje smetnja. Grci su bankrot, a hoće izbore - kakav bezobrazluk.

Sa druge strane, Grčka bi mogla da postane svetionik nade za Evropu: ex oriente lux.* Tokom evrokrize, evropska demokratija je postala autoritarna. Bivši predsednik Evropske komisije Barosso 2011. je izjavio „da tržišta postaju nestrpljiva jer je demokratija prespora“. Ove reči su postale teško breme cele Evrope. Demokratija se izobličila u vladavinu eksperata od eksperata za eksperte. Više ne važi Lincolnova odrednica „vladavina naroda od naroda za narod“, već Lenjinova - „komitet za upravljanje interesima buržoazije“.

Evrokriza traje već godinama i pretvorila se u hroničnu bolest. Recept štednje A. Merkel doživeo je potpuni neuspeh. Grci izlaze na izbore 25. januara. Levičarska vlada bi mogla da očita lekciju nadrilekarima neoliberalizma. Alexis Tsipras, novi uzor evropske levice, nije lud: on ne namerava da napusti EU, niti da odbaci evro. On samo želi da ukine diktat štednje koji su Evropa i MMF nametnuli njegovoj zemlji. Planira da poveća poreze, uvede minimalnu zaradu, bonove za hranu za najsiromašnije i besplatno zdravstveno osiguranje za sve nezaposlene. Među njegovim zahtevima jedan se izdvaja - otpis dugova. To je zaista revolucionarna mera, ali neophodna: Grčka mora da se oslobodi svog duga, jer nije u stanju da ga plati.

Grčka umire: 6 godina recesije, nezaposlenost 26%, među mladima preko 50%, pad prosečne zarade u periodu 2010-2013. za 23%; 36% grčkih građana je siromašno ili socijalno izopšteno, što je porast od 7% u odnosu na period pre krize. Grčka ponovo ostvaruje budžetski suficit, ali to je samo primarni suficit u koji se ne računaju kamate i rate za otplatu dugova.

Poverioci su kamen oko vrata Grčke. Štednja nije loša sama po sebi, ali ako štedite u krizi, gotovi ste. U tom smislu smo dobijali upozorenja, ali A. Merkel i ideolozi iz njenog tima su ostali nepokolebljivi. Državni budžeti se ne mogu sanirati računskim operacijama švapske domaćice, ali sveštenička ćerka Angela Merkel ne odustaje od religije krivice zaogrnute u ekonomsku teoriju. Zašto Grci pate? Da li je to kazna za dugove iz prošlosti ili primer koji treba da zastraši ostale prezadužene države? Ili Angela Merkel poručuje svojim biračima da neće dati nemački novac lenjim Evropljanima s juga?

Cipras je na vrhuncu evrokrize izrazio sumnju u to da je uopšte reč o dugovima, već da se pre radi o planu da se celoj Evropi nametne neoliberalni jaram: „Ova strategija se služi političkim i finansijskim iznudama kako bi Evropljane ubedila ili ih primorala da bez otpora prihvate politiku štednje“. Italijanski filozof Paolo Flores d’Arcais upozorava da za Evropu nema budućnosti sve dok u njoj postoje zemlje koje služe kao rezerve jeftine radne snage.

Problem je u tome što A. Merkel od samog početka evrokrize sledi nadrealnu strategiju. Želimo da očuvamo monetarnu uniju, zato što je to korisno za naš izvoz i zato što nas je strah od sloma te unije, ali nikako ne želimo da ispunimo jedan od ključnih uslova za rešenje evrokrize – stvaranje političke unije. Angela Merkel nema viziju. Ono što se u nemačkoj unutrašnjoj politici smatra vrlinom opreza, za Evropu je katastrofa. Jedan Helmut Kohl bi već odavno sa francuskim predsednikom predložio desetogodišnji plan za fiskalnu uniju.

(Spiegel; Peščanik.net; prevod: M. Marković)

*Svjetlost dolazi sa istoka

( Jakob Augstein )