Liberalizacija tržišta struje

Prema odluci vlasti u Srbiji, od 1. januara građani te zemlje moći će da se opredele za svog snabdevača strujom, slično kao kod izbora operatera mobilne telefonije. Veliki potrošači na velikom i srednjem naponu (preduzeća i ustanove) već ranije su imali obavezu da izaberu svog novog snabdevača i u tom novom sistemu su dobili veće cene struje. Oni koji su ostali kod EPS Snabdevanja dobili su nekakav privremeni karakter i bili su prinuđeni da se opredele za nekog od ponuđenih.

Zanemarljive razlike

Šta će građani dobiti u ovoj najnovijoj "liberalizaciji" tržišta i da li će uopšte nešto dobiti, osim mogućnosti da izaberu boju papira u koji će im se zapakovati proizvod koji su već kupili? Ova nova oblast tržišne ekonomije je zamišljena tako da snabdevači strujom postaju igrači na tržišnoj utakmici, a da elektromreže Srbije ostaju u vlasništvu države. Za usluge korišćenja mreže država bi i dalje naplaćivala mrežarinu, a u sam proces proizvodnje bi trebalo da se uključi sve veći broj zainteresovanih kompanija. Između proizvođača i prenosilaca struje treba da se udenu snabdevači, koji će se boriti sa EPS snabdevanjem za kupce na tržištu struje.

Sudeći prema iskustvima zemalja Zapadne Evrope, razlike između cena različitih snabdevača za građane su zanemarljive. Da bi se ljudima približila ova oblast, treba reći da u Evropi zapravo ne postoji jedinstvena berza električne energije, tako da ova slobodna trgovina nije u punom smislu reči berza. Svaka zemlja samostalno odlučuje o trgovini i uglavnom trguje sa zemljama koje su joj blizu i regulatorno bliske. U Zapadnoj Evropi su aktivne berze u Lajpcigu, Beču, Rimu... Na jugoistoku Evrope se pojavljuju Rumunska, Slovenačka i još neke koje su u razvoju. Međutim, mora se reći da ni Zapadna Evropa po cenama struje, i uopšte energenata, nije uopšte jedinstvena celina. Na primer, cene struje se kreću u rasponu od 29,5 evrocenti u Danskoj, preko 20 evrocenti u Austriji, pa do 14,4 evrocenti u Francuskoj.

Biti obazriv Naravno da tržišna ekonomija treba da bude primarna u daljoj budućnosti Srbije, kao i u zemljama bivše Jugoslavije, ali ovde treba biti obazriv i setiti se da su gotovo sve elektrane nastale iz sredstava obezbeđenih iz budžeta tadašnje države.

Mislim da bi narodi ovih zemalja trebalo i dalje da zadrže jedan deo blagodeti koji im pruža zajednička priroda (reke i rudna bogatstva) i investicija koje su ostvarene iz budžeta tih zemalja. Dobra je tendencija da se u samu proizvodnju uključe privatne kompanije, npr. male hidroelektrane, vetroelektrane, elektrane na sunčevu energiju... Ali s obzirom na to da u Srbiji velike elektrane nemaju obavezu da izađu na tržište, a i suštinski su vlasništvo građana, samo slobodno tržište struje nema veliku logiku. Tamo gde ima prostora za proizvođače treba napraviti neku vrstu državnog nadzora, pogotovo u formiranju cena.

U Srbiji je od blizu 70 licenciranih snabdevača aktivno približno 30. Uglavnom se bave trgovinom na međunarodnom tržištu. Kako su veliki potrošači dobili više cene struje kod novih snabdevača, verovatno se slično očekuje i za kupce na niskom naponu (domaćinstva).

U EU su privatni snabdevači postali praksa, građani se nisu baš ovajdili o taj novi sistem, a Evropa insistira da se što veći broj javnih preduzeća pusti na tržište. Verovatno se velike kompanije i same angažuju na pravljenju prolaza na ovaj deo sve interesantnijeg biznisa.

Privatne kompanije su u poslednjih dvadesetak godina značajno ušle u vodosnabdevanja evropskih gradova pod parolom - još kvalitetnija a jevtinija voda. Građane bivših jugoslovenskih republika valjalo bi upozoriti na razočarenja u velikom broju gradova u kojima su gradske vlasti bile prinuđene da otkupe nazad vodovode od privatnih kompanija, ali sada za višestruko veću cenu od one za koju su ih prodale.

Bez srljanja Voda je ostala ista, a cena je znatno skočila. Gradovi koji su prošli gorko iskustvo su: Berlin, Pariz, London, Budimpešta, Grenobl, Potsdam... Nemci su se ozbiljno potresli kada su uvideli kuda je sve krenulo, tako da se kod nemačkih političara u oštroj borbi mogao čuti i citat iz rimskog prava koja glasi: res extra commercium, što znači "dobro koje se ne može komercijalizovati". U Srbiji je cena kilovat-časa trenutno gotovo 5.5 evrocenti za domaćinstva. Mislim da bismo trebali dobro da se informišemo o ovom pitanju pre nego krenemo da "srljamo" u progres.

( Goran Stanković )