Velika Kaluđerica

Prikučio se kraj godine, red je, što ne se kaže, da podvučemo crtu i da razmotrimo šta smo tokom prethodnih dvanaest meseci sanjali, a šta nam se događalo. Ne znam za vas, ali za mene je utisak godine definitivni završetak radova na pretvaranju Srbije u Velekaluđericu, u megakomšiluk, u beznadežnu provinciju iz koje - jedva manje žalosno - štrče famozni krug dvojke i rezidencjalno Dedinje.

Nije mi drago što ću ovo reći, ali mi smo, dame i gospodo, postali zemlja trećeg sveta i - što je još crnje i gore - veoma se ponoseći time, živimo u većinskom (sada već izlišnom) strahu da bi se tu nešto moglo suštinski promeniti. Tu ekonomski oporavak i povećanje prihoda - pisali smo onomad o tome - ništa ne bi popravili, naprotiv, samo bi povećali korupciju, haos i proliferaciju gluposti i prostakluka. A vi stavite prst na čelo, pa razmislite zašto.

Kada je ono Koštunica na otvaranju Sabora trubača blagoizvoleo izvaliti da „onaj ko ne razume Guču ne razume ni Srbiju“, on je nehotično - misleći na nešto sasvim drugo - izrekao tačnu dijagnozu naše propasti. Vaistinu, ko ne razume Guču, taj neće razumeti ni zaumnu logiku naših istorijskih potucanja i posrtanja. Ne mislim ovde toliko na Sabor - on je samo jedna od mnoštva manifestacija - koliko na (zlo)duh narodnjačke tupoumnosti i parohijalnosti. Nisam ja toliko „rafinisan“ da bi mi Sabor u Guči podizao kosu na glavi, daleko od toga. Nema, zapravo, naroda bez neke Guče, pa u tom smislu Oktoberfest, vekovni vlažni san naših evropejaca, jedva da se razlikuje od Sabora trubača. Kalakurnica tamo, kalakurnica ovde. Luk i voda!

Ima tu, međutim, stanovitih razlika. Vašari, festivali, kalakurnice uopšte, još od ranog srednjeg veka igraju važnu ulogu u društvenom životu, kao periodi popuštanja religioznih i kulturnih stega, kao psihološki odušak posle kojeg se ponovo uspostavlja ustaljeni poredak. Te periodične kalakurnice su, da kažemo, dno društvenog života, a neophodne su zato što bez dna nema ni vrha. Problemi nastaju u trenutku - koji se kod nas Srba pretvorio u večnost - kada se dno postavi kao vrh i ideal. E sad, siguran sam da i u Nemačkoj ima jako puno geaka koji ne bi imali ništa protiv da Oktoberfest večno traje, ali Nemačka ima elitu kojoj to ne pada na pamet i koja ulaže ogromne sume u visoku kulturu - ne smatrajući to mrvicama za umetnike - nego ulaganjem u budućnost, u takozvanu superstruktru bez koje nema ni infrastrukture, bez koje opet nema ovdašnjeg vlažnog sna - lakog keša. Mi elitu nemamo, ali imamo elitne geake koji se samo u ambijentu odsustva svih kriterijuma i totalne opustošenosti mogu lažno predstavljati kao elita. Zato se, dame i gospodo, naša stvarnost svela na večno recikliranje ratnih pobeda i mirovnih poraza i zato - čestnejši moji - kad god vidim nekog državnika u armani odelu, pogledam da slučajno ne nosi vunene čarape.

( Svetislav Basara )