Ne pravi sebi idola

Idol ima obožavaoce, uzor poštovaoce. O"bož"avanje, to jest odnos prema "božjem", simptom je nižeg stepena razvoja svesti, i nije etimološka slučajnost da je taj pojam na taj način zaživeo i u popularnoj kulturi. Odnosno, iz tradicionalne civilizacije on je prenet u modernu i izražava isti psihološki odnos. Jer, odnos prema uzoru je racionalan i kritički, dok je prema idolu iracionalan i detinji. Potreba društva za idolima je samo produžavanje infantilne, nerazvijene svesti u život i iskustveni svet odraslih, "zrelih" građana.

Razlika prema uzoru je u kritičkoj distanci i preispitivanju njegovog ponašanja i njegovih svetonazora. Tu se onda javlja pitanje kvaliteta uzora, njegova intelektualna pozadina i moralna ispravnost. Ukoliko je uzor neko iz sveta inteligencije ili drugih kreativnih i angažovanih polja društva, on je dužan da u svojim javnim nastupima sam gaji kritičku svest kod svojih poštovalaca. Uzor je dostižan, on se može moralno i intelektualno korigovati, upotpuniti, i na kraju, čak i prevazići. Pravi uzor je srećan kada ga njegov nekadašnji poštovalac i učenik nadmaši.

Sklonost idolima je slična sklonosti stvorenoj patroniziranjem i potrebom za podanicima, i one imaju isti psihološki koren. U tome je isti iracionalni element, kao mešavina zaslepljenosti - koja sama po sebi zatomljuje racionalnost - i strahopoštovanja, s druge strane; afekti koji su najčešće van razuma. Zbog toga, Crkva, i posle toliko vekova uspeva da održi vernike u iracionalnoj, intelektualnoj i emocionalnoj podređenosti. Radi se pre svega o manipulaciji strahom, strahom od transcendentalne sile koja prevazilazi čoveka i njegovo iskustvo.

Kada posmatramo prelaz u modernu civilizaciju, u psihološkom, a samim tim i političkom smislu, koja je razlika između klicanja "vođi", glajhšaltovane mase i masovne histerije, te s druge strane, padanja u trans gomile fanova pred rokenrol zvezdama i popularnim bendovima? Između Hitlera i Staljina s jedne, te Bitlsa i Majkla Džeksona s druge strane?

Suštinska razlika ne postoji, s tim što je posao države u stvaranju idiotizovane mase prebačen na industriju koja profitira od takvog stanja društvene svesti. Prvi princip je etatistički dok je drugi liberalni, a oba imaju jako sličan uticaj i posledice po politički ambijent i mentalno zdravlje društva.

Kult obožavanja je nekad bio više političke, manipulativne logike dok je danas on primarno komercijalne, iako sekundarno ima isto toliko jake društveno-političke implikacije. Stvaranje i kultivisanje obožavalaca zahteva danas predan rad PR industrije unutar takozvane industrije kulture. Zvezde šou biznisa i industrije zabave, predano govore o odnosu sa svojim "obožavaocima".

Nekad se konformizam obožavaoca stvarao superegom, odnosno silama koje ga nadilaze, dok se danas, u permisivnoj kulturi, konformizam stvara tako što se od njega pravi pasivnim i zadovoljnim konzumentom.

U doba popularne kulture “copycat” mentalitet i oponašanje idola postaje dominantno, i to nije vezano samo za mlađu publiku, već način ponašanja popularnih idola utiče na moralne i vrednosne orijentire zrele populacije. Trendovi globalnih zvezda, od njihovog načina života, odevanja, političkih stavova i odnosa prema stvarima, se imitiraju. U komercijalizovanoj popularnoj kulturi to prelazi u fetišiziranje kako ljudi tako i stvari. Idol je danas samonametnut i zavodljiv. Jako često on je prosta projekcija obožavaoca koji ima potrebu za identifikacijom. U tome je takođe prividna autonomija modernog obožavaoca, naime on određuje sadržaj i karakter svog idola.

Bilo kako bilo, građenje idola je više forma odnosa nego sadržaj. Forma u kojoj je neko uvek "iznad" dok je taj drugi "ispod" i podređen mu je i emocionalno i intelektualno. S druge strane, uzor se ne idealizuje i ne projicira. On nema obožavaoce već poštovaoce. Uzor je plodan za razvoj kritičko-menjalačke i vizionarske svesti, isto kao što služi kao vrednosni orijentir.

Uzor ima aktivnu interakciju sa svojim poštovaocima, on je svestan civilizacijskih izazova i poretka stvari te ih uspešno sugeriše poštovaocima. Idol, ukoliko ih je uopšte svestan, nije sposoban da bude uzoran, jer je vođen lukrativnim, a ne humanim motivima.

Na kraju, vrednosni ambijent jednog društva se najbolje vidi upravo u odnosu između broja idola i uzora. Takođe, to odražava zrelost jedne civilizacije.

(akuzativ.com)

( Ivan Ergić )