ŽIVOT I OSTALO

Balambača

U godini na izmaku na moje raspoloženje uticala su i dva mistera Đ, jedan je političar, drugi sportista. Od činjenja i izjava starijeg samo sam strepio (i Principa je nazvao teroristom!), od mlađeg sam doživljavao uglavnom prijatnosti.

105 pregleda4 komentar(a)
Bar, Foto: Anto Baković
08.12.2014. 13:16h

Da započnem pisanje ovog bloga inspirisala me tipično barska opaska jednog čitaoca, prije neki dan, na prošlom blogu “Jalom“: „Izgubismo te ka na karte“.

A motivisao još jedan debakl na kladionici, kojih je u posljednje vrijeme sve više. Kao, pišem blog, radim nešto korisno...

* * *

Po Baru se motam punih 55 godina, izuzev nešto malo kad sam živio u Beogradu i u Šibeniku, gdje sam služio vojsku.

Sve češće idem u gradsku kapelu na izjavu saučešća. Bio sam nedavno da se poklonim sjenima najljepše žene koja je hodala barskim ulicama. Profesorica Mira Kisić umrla je u sedamdeset petoj godini. Predavala je fiziku u Poljoprivrednoj školi. Ne znam kakva je bila u učionici, u društvu, u kući... Znam kakva je bila na ulici: ozbiljna, elegantna, užurbana... Podsjećala me na Gretu Garbo, samo je bila tamnijeg tena.

Uprkos njenoj neobičnoj ljepoti, ni najgore barske tračare (muške i ženske) nisu imale povoda da se bave njome, na svoju veliku žalost...

Respekt, gospođo Kisić, počivajte u miru...

* * *

Majka mi nedostaje, pored ostalog, i zbog toga što je veoma dobro znala sve stare barske porodice. Na moje pohvale nekim Baranima, koji to, po njenom mišljenju, ne zaslužuju, nije reagovala, jer nikad nije ogovarala, samo je, više za sebe, ali da i ja čujem, znala da kaže: „Čo'ek od posla...“

Znao sam dobro šta to znači i izbjegavao da pišem o tim ljudima...

* * *

U Nađinu sobu uletjela je, uz njeno glasno negodovanje, povelika muva. „A, to je balambača“ – rekao sam i frnjokom je zveknuo u glavu. Ne zna se šta je više iznenadilo moja najmlađu kćerku – termin „balambača“ ili moj frnjok koji je kao udarac macom ošamutio muvu.

I stvarno, sve je manje i balambača i starih, dobrih, frnjoka.

* * *

Tog 1. decembra uveče, gledao sam Dnevnik RTS-a, i samo što sam pomislio kako se, ipak, u Crnoj Gori nešto bolje živi, jer makar ne nestaje električna energija kao u Boru i Majdanpeku, nastao je mrak, čitav Bar bio je bez struje.

Donio sam u dnevni boravak šterike i ćebad i pripremio se za našu tradicionalnu igru pod sjajem svijeća – pantomimu, u kojoj, povremeno, uspijevam da zadivim Nađu. Ona je, međutim, nastavila da se druži sa lap-topom kao da ništa nije bilo.

A prije nego su se baterije istrošile, došla je struja...

* * *

U godini na izmaku na moje raspoloženje uticala su i dva mistera Đ, jedan je političar, drugi sportista. Od činjenja i izjava starijeg samo sam strepio (i Principa je nazvao teroristom!), od mlađeg sam doživljavao uglavnom prijatnosti.

* * *

Nikako da shvatim kad se dio glavne ulice u Baru, od Tri kule do Trga svetog Jovana Vladimira, zatvara za saobraćaj. Da li svake prve subote u mjesecu, svake druge ili, jednostavno, kad neko naredi, ne znam. Uglavnom, prija mi kad god vidim da se djeca po njoj nesmetano igraju.

I ništa ne može da me tako lako vrati u najljepše doba, u djetinjstvo, u “Naftine” zgrade, kao pogled na razigranu, nesputanu djecu. Jer, samo u djetinjstvu bio sam potpuno slobodan, ničim omeđen, ničim zastrašen. Od jutra do mraka igrao sam se “ispred zgrada” sa Garom, Savom, Žajom, Acom, Dejom, Božom... lopte, žmurke, džandara i komita, kauboja i Indijanaca...

I bili smo srećni, odani jedan drugom... Danas smo ravnodušni ili se radujemo tuđoj nesreći.

A samo treba da neko zatvori ulicu za saobraćaj i da sve opet bude dobro kao prije...

Volim da prođem posred te ulice, nekako se osjećam bitnim i što je najvažnije – slobodnim, kao nekad.

Samo se još na pješačkom prelazu, kad zaustavim kolonu vozila, osjećam tako. Ili ću barske vozače naučiti da se zaustavljaju pred pješačkim prelazom ili ću na “zebri” ostaviti kosti.

Za sada je realnija ova druga opcija...

* * *

„Sve čemer, sirotinja, nesreće… A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio. Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.”

Meša Selimović.