Lopovski Dan zahvalnosti

Prevarantima nikad nije bilo bolje nego danas. U kojoj drugoj pravnoj državi neko ima takvu slobodu da vara svoju zemlju i sugrađane bez straha da će mu policija zakucati na vrata? Sitni lopovi pre ili kasnije završe u bajboku, ali se naši krupni lupeži, kako se ispostavlja, danas smatraju nedodirljivima, previše bogatima i moćnima za hapšenje. Štaviše, najpoznatiji među njima izazivaju i divljenje, ne samo svojih kolega i korumpiranih političara, već čak i našeg predsednika koji ih šest godina posle najgore finansijske krize od Velike depresije naziva dobrim biznismenima (što je izjavio najmanje jedanput). Nije ni čudo što studenti naših najprestižnijih fakulteta otvoreno govore o tome kako se treba na njih ugledati, odbacujući zastarele altruističke vrednosti kakvima su težili studenti ranijih generacija. Uostalom, koja još grana naše posustale ekonomije nudi takve mogućnosti za dobro zaposlenje kao reketiranje?

Razlog za toliku primamljivost karijere u privrednom kriminalu krije se u činjenici da više nema mnogo rizika. Svako zna da su gubitke od raznih prevara koje su bankari godinama smišljali platili poreski obveznici. Ali danas, čak i kad bankari gube milijarde dolara svojih firmi u lošim ili nepromišljenim aranžmanima, ili kad moraju da plate regulatorne kazne kao što je početkom godine platio Džejmi Dajmon, današnji upravnik, predsednik i izvršni direktor JP Morgan Chasea, veće su šanse da će poput njega dobiti povišicu od 74 posto nego da će ostati bez posla. Što se tiče federalnih organa koji bi trebalo da ih nadziru, i ministarstva pravde koje bi ove prevarante trebalo da izvede pred sud, ukoliko uopšte skupe hrabrost da im se suprotstave, onda ih samo zamole da plate kaznu, čime izbegavaju sudiju ili porotu, uz garanciju da detalji njihovih marifetluka neće izaći u javnost.

Koliko god Volstrit bio pokvaren, on ne može da se meri sa lopovlukom u Iraku i Avganistanu. Nekada davno, ratni profiteri su smatrani najgorim ništarijama i predsednici su ih osuđivali. „Gori od izdajnika po oružju su oni koji, glumeći lojalnost zastavi, lumpuju i goje se na nesreći naroda, dok patriotska krv prekriva južnjačke ravnice i dok njihovi zemljaci trunu u prašini“, upozorio je Abraham Linkon tokom Građanskog rata. „Ne želim da vidim nijednog ratnog milionera stvorenog u Sjedinjenim Državama od ove svetske katastrofe“, izjavio je Frenklin Ruzvelt kad su Sjedinjene Države ulazile u Drugi svetski rat.

Međutim danas, prema Komisiji za ratne ugovore, nezavisnom dvopartijskom zakonodavnom telu osnovanom da proučava ratne ugovore, između 31 i 60 milijardi dolara američkog državnog novca protraćeno je i pronevereno u Iraku i Avganistanu. Sada je opštepoznato da su izvođači radova dobijali milione dolara za projekte koji nikad nisu završeni, da je ministarstvo odbrane dalo preko 400 milijardi firmama koje su osuđivane za zloupotrebe i da su se korisnici te darežljivosti ne samo basnoslovno obogatili, već da ih i dalje uključuju u lukrativne poslovne poduhvate novog bezbednosno-industrijskog kompleksa.

Koliko god bila šokantna, ova saznanja nisu iznenađujuća. Može li neko da zamisliti kandidata za neku državnu funkciju koji govori o ratnom profiterstvu i zahteva odgovornost od vojske, civilnih izvođača i onih koji su ih angažovali? Ja ne mogu. Niti mogu da zamislim da neki novinar pita predsednika Buša i predsednika Obamu šta se dogodilo sa svim tim novcem poreskih obveznika. Prošlo je vreme za takva pitanja. Sada živimo u zemlji čiji je politički sistem previše korumpiran da se odbrani od lopuža. Ako neki senator ili kongresmen dobije neočekivani napad griže savesti i slučajno se izlane, „tajni novac“ će ga prizvati pameti i podsetiti ga da je njegov posao da olakša presipanje javnih para u privatne džepove i da ne postavlja previše pitanja. Skoro 4 milijade dolara potrošeno je ove godine na kongresne izbore, od toga 240 miliona tajnog novca, sve uz blagoslov Vrhovnog suda, koji je 2010. svojom odlukom „Citizen’s United“ ozakonio podmićivanje kandidata za državnu funkciju i pretvorio političare koji se ne mogu kupiti u ugroženu vrstu.

„Rimske slobode nisu prodate za jedan dan, nego su kupovane polako, postepeno, ispod žita, malo pomalo“, prisećao se Mark Tven lekcija iz škole, razmatrajući kako bi se naša republika mogla pretvoriti u monarhiju. Već bi trebalo da bude jasno da, ako nekad postanemo prava policijska država, to se neće dogoditi zbog neke autoritarne ideologije, nego će biti konačni rezultat nezasite pohlepe za profitom koja se već odražava na svaki aspekt američkog života, od zdravstvene zaštite do studentskog zaduživanja. Ogromna bogatstva zgrću se i na špijuniranju građana i na činjenici da se svaki Amerikanac smatra potencijalnim neprijateljem. U pravu su kad tako misle. Ako ikada kao narod shvatimo da kriminal takvih ogromnih razmera neizbežno vodi zemlju u propast, počinioci bi mogli da se suoče sa ozbiljnim posledicama. Ali kako sada stvari stoje, neprijatnosti doživljavaju samo uzbunjivači koji su želeli da i mi ostali saznamo šta nam se radi iza leđa. Nema sumnje, u narednim prazničnim danima naše lopuže će imati mnogo razloga za zahvalnost i slavlje.

(NYRBlog;Peščanik.net; preveo: I. Pavlović)

( Čarls Simić )