Nezgodno okruženje

Premijer Srbije je u prošli četvrtak odgovorio Evropskom parlamentnu defanzivnom bokserskom poukom: „Neće Srbija da bude vreća za udaranje!” Pravo pitanje glasi da li smo već postali balkanski džak, i ko nas to mlati kad god mu se prohte?

Ako ne računamo vreme ratova, gorih komšijskih odnosa na Balkanu skoro i da nije bilo. Hladan diplomatski vetar duva na sve strane, ponestaje takta, a stare strasti i atavizmi ne vide se samo na lošim fudbalskim priredbama, nego i u realnoj politici, u regiji nemaštovito nazvanoj zapadni Balkan.

Kome je uopšte palo na pamet da podmetne klasičnu geografiju u zvaničnu kontinentalnu retoriku, kada su zapad i istok Balkana na Zapadu, a centar (Srbija) još traga za svojom najboljom pozicijom. No, ipak, Srbija nije u stanju da se dovoljno dobro postavi prema relativno jeftinim provokacijama koje dolaze iz komšiluka. Na njih reaguje sa defanzivnim zakašnjenjem, uglavnom nervozno, uz emocije koje su čisti diplomatski višak. Vrlo često se ne reaguje kada bi trebalo, ili se prećuti kad mora da se govori.

Gostovanje albanskog premijera Rame, antologijski je primer definisanja hladnih odnosa uzaludnim, ali ne sasvim propalim pokušajima. Dakle, ljubavi nema, naprotiv, ali se razgovarati mora. Srpski premijer je javno pokazao koliko je ljut na nezgodnog gosta, ali se ništa nije promenilo. Svoje komšijske odnose sa Srbijom Albanija (fizički) ostvaruje preko Kosova, kome je postala mentor, matica velikoalbanskog okupljanja, pa ta okolnost, uz generisanje krize na jugu Srbije, dopušta albanskom premijeru dodatnu aroganciju.

Iz svoje defanzive Srbija bi mogla da se trgne samo uz dobro definisanu i kadrovski ojačanu spoljnu politiku. Ali, toga nema, spoljni poslovi kao da su postali resor za neuspešne personalne eksperimente, uz eliminaciju struke i podelu koalicionog plena.

Najnoviji spoljnopolitički sunovrat izazvan je naizgled benignim povodom. Vratio se Šešelj, potpuno obeznačajen zbog političke istrošenosti ideje na kojoj se uzdigao, ali i sumanutog insistiranja na svojim utopijama. On je postao idealna tema za političku farsu, kao arheološka iskopina najgore prošlosti.

Njegove izjave su ga ukopale još dublje u praistoriju srpske politike, ali komšiluk ne spava. Šešelj je upotrebljen kao strašilo koje se vratilo u mesto nastanka, a Srbija, navodno ne čini ništa da bi ga sprečila.

Mora se reći da je izmišljena šešeljofobija u Hrvatskoj samo stvar za prekrivanje sopstvenih nacionalšovinističkih kompleksa. Zvanični Zagreb je dugo i prećutno posmatrao euforičnu fašizaciju dela hrvatskog javnog prostora. Pre svega na sportskim terenima, ali i u ozvaničenom šovinizmu „branjenika”, antisrpskom folkloru Tompsona (značajniji za hrvatski šovinizam nego Šešelj za srpski), masovni otpor ćirilici, što je model negacije čitavog jednog naroda.

Sve je to zvanični Zagreb prećutao, što bi moglo da znači kako nacistička divljanja smatra manje-više normalnim. Ali, zanimljivo je što se Beograd držao kao da ga se to nimalo ne tiče. Ako je to bio strah da će nam Hrvatska postaviti rampu pred mogući put ka EU, onda je to zastrašujuće nepoznavanje komšijske ćudi. Evo, izašao je Šešelj, on postaje uslov, kao i suđenja Srbima koji su nedostupni Hrvatskoj, a tamo su optuženi za ratne zločine. Traži se izručenje i onih lica koje je Hag pravosnažno oslobodio. Biće sve više uslova, zar to nije najavio i njihov ministar pravde. Da nije bilo rezolucije Evropskog parlamenta, Šešelj bi otišao u definitivni politički zaborav. Nezavisno od specifičnog odnosa koji zbog dela zajedničke prošlosti sa njim imaju predsednik i premijer Srbije, nezavisno od njegovih pretnji osvetom, i od zastarelog političkog marketinga u čijem je centru budalaština o velikoj Srbiji.

Nije uočljivo da ministar Dačić ima dobru spoljnopolitičku koncepciju, ne znamo kako on vidi i definiše poziciju Srbije u okruženju. Njegove anegdotske izjave, bez dokaza da proizilaze iz suštinskog poimanja stanja stvari dovode do diplomatskog posustajanja Vlade Srbije, pa i njenog premijera primoranog da reaguje tek kada se „stvar desi”. U nedostatku strategijske spoljnopolitičke orijentacije, poslednjih nekoliko dana oglašavao se i Aleksandar Vulin, s pretnjom da će, vlada možda „preispitati odnose sa Turskom”, ako ne bude rešeno ubistvo navijača.

Znači li to da je Vulin, pored rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja, nadležnosti za prisilan rad i „kuluk”, uzeo na sebe i spoljne poslove? Ili mu je premijer možda rekao: „Vuline, da ne potežemo Ivicu, vidi to sa Turskom!”

I Vulin, šta će, preispituje odnose.

Politika

( Ljubodrag Stojadinović )