Šta radite kad državu uhvatite u laži?

Kako divno miriše Domovina s jeseni, doba je zrelosti, pa je sve zrelo. Ali umesto krušaka, padaju nekakvi ministri, truli još odavno, tek sad raskrinkani, u jesen. Kuda li su to krenuli?

Na dolje, to im je arhetipsko usmjerenje. Samo zrelo naprijed! Niko vas neće zaustavljati. Ova će jesen biti veoma zrela, Domovino, konačno si spremna za njihovo padenije.

Dragocenost našeg vremena ne poznaju bahati gospodari Domovine. Svi mi moramo dočekati slobodu, zaslužili smo je i skupo platili svojim strahom. Kad utroba zaboli od straha, znači da je došlo vreme revolucije, oslobađanja, raskivanja okova.

Ako vi ne znate šta da radite, pitajte Njegoša i Lalića. A znam da znate, treba samo da na “fer i demokratskim izborima”, jer drugačijih u Domovini nema niti će ih ikad biti, izaberete najcrveniju riječ. Znam da se sve vaše buni protiv ovog terora, protiv sijača straha, koji ispredaju beskrajnu priču o biću i identitetu, a pojma nemaju ni o jednom ni o drugom.

Ćeraju vas da birate između hleba i vazduha. Ne govorim o slobodi, nje smo se odrekli još na rođenju, onako “ljucki” u ime Domovine, šta će nam sloboda kad imamo Nju, sa sve zastavom i grbom. Vizuelni identitet nam je na zavidnom nivou, maestralno se krećemo po njihovim MAPAma, koje sakrivaju minska polja. Dok gutate njihov hleb, ispečen od predizbornog brašna, fali vam vazduha.

E, ne može i jedno i drugo. Misliš, uduših se ka’ crni Mujo. I treba, kad okove njihove ne raskivaš, kad hleb svoj, zarađeni, dozvoljavaš da tumače kao njihov, koji su oni tebi, jadnome i poniženome, velikodušno ustupili na korišćenje.

Velji jesi, tvorče i Gospodi, i čudna su tvorenija tvoja: Strah, Partija, Migo, Rektorka, Strah, Ministarka nauke, Niža škola za najvisočiji crnogorski na Cetinje, Sprdnja, Autodžada, pa onda opet Strah... Puk po Domovini moli: Hljeb naš nasušni daj nam danas, Gospodaru.

Evo te sve slušamo, i kad kažeš da je Migo pametan, i ministarka da je naučnica, i rektorka da je akademsko čeljade - niko ne sumnja u tvoje riječi od milion dolara. Niko ne traži slobodu, ona je otišla boljijema i višijema, a nas jedva i ti dopade. Nijesmo ti mi za bolje, zato i ne tražimo slobode, no da ovo malo hljeba nasušnoga smočimo s malo vazduha. Da duša dane. Smiluj se, pa ćeš poslije deratizovat.

A ovo što strašno zvuči nama je dobro poznato i blisko: totalno potčinjavanje, pokoravanje, ponižavanje, apsolutna poslušnost vladajućoj eliti. Iako od svih mogućih oblika moći imaju samo jedan - novac. Kupuju, prodaju, ucenjuju, “cenjkau” se oko moći, licitiraju naš strah! Diskurzivnu moć mogu samo da sanjaju. Zamuckuju njihovi mrčeni ideolozi, na usta im, umesto reči, kulja novac kojeg su se nagutali u toku uspele “prifatizacije”. Prifatili se Domovine i domoljubnih tema, onako muški. Riječi iz usta mudroga ljupke su, a bezumnoga proždiru usne njegove, veli Propovednik.

Još samo da otkrijemo ko je ovđe mudar, a ko bezuman. Ko će sebe proždrijeti ustima svojim, mržnjom svojom, lažima, plagijatima, falsifikatima, informerskim džukelama. Zbilja, uhvatiše plagijatore i falsifikatore na delu. Ma je li to moguće! Delirijum otkrovenja, ali uzalud. Po običaju, tresla se gora - rodio se miš! Ovoliko afera, laži i video traka i slona bi srušilo, ali avaj! Vrijeme ne pamti ni svoje lice od juče (J. Brković).

Prvosvještenica hrama nauke, provjerena falsifikatorka, ne da fotelju živa. Pucajte, ja ću i dalje da budem utemeljna u sebi, to jest vrhunskom plagijatu, laži i falsifikatu, nijednu paradu preskočit neću, a himnu pjevam da svi čuju - ja sam ponos Domovine, Vlade i Partije. Svaka joj čast! Rekoh ja davno - gromada je to!

Falsifikatorka, po svim evropskim standardima i međunarodnim kriterijumima, zadovoljila je minimum uslova za ostavku. Ali avaj! Nije poluđela da fotelju ostavi. Nastaviće da radi ono što je značajno za njenu državu - falsifikovanje u ime Domovine postaje nova mera patriotizma: za falsifikat vazda spremni. Lutka na koncu i Đavo na opruzi! Domoljubni tandem bezočno laže i falsifikuje za Domovinu - tako nam i treba kad ih puštamo da svoje falsifikate serviraju kao vrhunski državni interes.

Đe ti se đede harizma, enigmo riješena, osta ona kao rebus, raskrinkana, ali se ne zacrvenje, treba za to imati debeo obraz, u skladu s kontekstom. Zbilja, okle nam dolazi to blagoglagoljivo i bogougodno čeljade!? A iz Vlade! Ah, kakav kontekst! Pozorišta preužasna digoše katedru na sred Domovine, pa glume: Gospodare, ljute, namrčene, harizmatične, gradonačelnike visokoga tropadežnoga nivoa, rektorke - gorske vile, bezdušno bezreferencijalne, vazda gladne.

Partijske spodobe balave nad umjetnošću Živka Nikolića, valjaju mu ime po svojim nepismenim nepcima, a nariču nad tradicijom, kao što su svojevremeno nad funkcijom. Mrtva beba za srce ujeda, ali tamo - srca nema, samo žudnja da potraje vlast.

Filosofi kažu da je čovekova reč najtrajniji materijal. Sigurno nijesu u Crnu Goru svrtali, lutka na koncu veli da ništa nije lagala nego je toliko bitna na planu međunarodne politike da je ruše čak iz evropskih centara, nju i njenu uspješnu karijeru partijskog potrčka, sa sve harizmom, kojom se napajala na nepresušnom izvoru kod tamo neke Braće. Surova sadašnjost u intenzivnoj komunikaciji s istorijom navodi svijetli primjer neoliberalnog domoljublja: Marko Miljanov prodaje autorska prava na Primjere čojstva i junaštva Kinezima, ne bi li mu autodžadu doveli u Kuče. Tako treba, Marko, prilagodi se zakonima neoliberalnog tržišta.

Domovino, tvoje ruke su okovi, moć i teror. Sanjali smo te drugačiju, lijepu, plavu, slobodnu, mirisom mora okupanu. Ko te izglibao, reci!? Ko te prodao za šaku dolara, reci, nezavisni jadu naš i čemeru!? Ništa u tebi nezavisno nije, kao kokainist visiš o njihovim identitetskim floskulama, nameštenim konkursima, kupoprodajnim ugovorima, koje ni tri luda i dva manita ne bi tako šesno sastavila, visiš o njihovim skutima kad umorni se raspojasaju od prodaje Tebe i tvoje nezavisnosti, našega obraza i dostojanstva. Nezavisna, đe ti se đede nezavisnost? Oteše ti je domoljupci, ugrabiše kao nevjestu koja im ne pripada. Kune Lalić s vrha Lelejske gore, svadba je počela, a vi puške ne mrčite. Na njegovom lelejskom jeziku, svadba - to je revolucija, a nevjesta - prelijepa sloboda. Sanjaj, Domovino, kad nijesi za bolje!

Ko o čemu, oni o nacionalnom pitanju, vele da je neriješeno. Drma im se identitet, pa ga betoniraju, doziđuju na Cetinje, đe bi drugo. “Najjeftinija vrsta ponosa jeste nacionalni ponos. Jer on kod svog nosioca odaje nedostatak individualnih osobina na koje bi mogao da bude ponosan, jer inače ne bi posezao za nečim što deli sa milionima drugih ljudi. Ko poseduje značajne lične prednosti on će, štaviše, najjasnije saznati greške sopstvene nacije, pošto ih stalno ima pred očima. Ali svaki jadnik koji nema ništa na svetu na šta bi mogao biti ponosan, poseže za poslednjim sredstvom - da bude ponosan na naciju kojoj upravo pripada” (Šopenhauer). Da vidimo, u skladu s neoliberalnom logikom, koliko to košta. Otvoriše na Cetinju školu, zovu je fakultet. Nek im bude.

Nema akreditacije, nema licence. Ništa strašno, nije prvi put. To se, doduše, zove falsifikat, ali ne lični, kao doktorati i magistarski radovi njihovih kadrova, već nacionalni, državni - aminovala Vlada lično. Državni falsifikat, jado moj! Šta da radite kad državu uhvatite u laži? Dokaži, majčina šćeri, ako ti basta, da lažu, da plagiraju u sred Lelejske gore, gdje se samo đavoli legu. Đavoli i zmije. Tu ni zakona, ni kazne, samo bezvlašće totalitarne vlasti. I zbilja sve bude baš onako kako oni reču. Migo gradonačelnik, u san se ne snilo, ali se zbi. Dan ko zna koji! Moje čestitke Podgorici! Tako ti i treba! Da si za bolje, bolje bi i dobila! Poče mrčo odmah o nivou.

Usnuli su mačevi naše hrabrosti, ne budimo ih, jer srce nam je kukavičko, neće izdržati, sve će strasti otkucati žbirima najhladnijeg čudovišta, koje se lažno predstavlja: “Država - to sam ja, nestane li mene, nestaće sunca u vašem malom stanu, nestaće vam neba nad Lovćenom i Njegoša pod obrvama. Ja vas na uzici vodim, i Ja vam na uvo šapućem sve vaše pojmove i sve vaše istine! Čik pogodi ko sam!?”

Pucaj, zoro, iznad Domovine, pucaj u sred srca ako treba, a trebaće, pucaj, dako se razdani nad nama i našim strahom!

( Tatjana Đurišić - Bečanović )