Novca nije falilo, moralo se kupovati

Početkom 2009. godine, u luksuznoj vili na Tatarskom brdu, nadomak Novog Sada, za sto su seli nezgodni pregovarači.

S jedne strane sedeo je vlasnik vile Darko Šarić. Njega su u tom trenutku pratile policije i obaveštajne službe nekoliko zemalja pod sumnjom za međunarodni šverc kokaina. Nasuprot njemu sedeo je Mile Jerković, osuđivani švercer cigareta. Jerković je bio i vlasnik lanca propalih poljoprivrednih kompanija koje je kupio od države. Treći učesnik sastanka je onaj koji je ovu dvojicu spojio - novosadski advokat Radovan Štrbac.

Štrpcu su obojica bili klijenti. Jerkovića je, prema Štrpčevim rečima, zastupao kada mu se sudilo za cigarete. Štrbac je i Šarića godinama zastupao. Bio je, pored ostalog, angažovan povodom legalizacije vile u kojoj su se u tom trenutku nalazili.

„Tokom tih godina naš je odnos prerastao odnos advokata i klijenta. Darko Šarić i njegova porodica postali su prijatelji moje porodice“, ispričao mi je Štrbac u intervjuu 2013. godine, u njegovom stanu u Novom Sadu.

Uz Štrpčevo posredovanje, ova trojka je 2009. godine trebalo da napravi dogovor da Jerković proda Šariću svoju kompaniju „Bačka", poljoprivredno preduzeće koje u posedu ima velike parcele zemlje. Šarić je imao novac koji je želeo da uloži, a Jerković mnogo propalih firmi, s dugovanjima i pred stečajem. Novac mu je bio veoma potreban.

Većinu firmi Jerković je kupio od države u procesu privatizacije i sada je država, zbog stanja u firmama, mogla svakog trenutka da raskine ugovor s njim i vrati firme nazad. Zato mu se žurilo da ih proda što pre.

Prvi milion

Loš zakon i problematičan sistem privatizacije u našoj zemlji omogućili su da veći broj firmi privatizuju ljudi poput Jerkovića - koji su imali krivične dosijee i učestvovali u kriminalu devedesetih godina. Najčešće su švercovali cigarete i naftu, i tako napravili „prvi milion“. Ovoj generaciji su u mnogo čemu, a posebno u privatizacijama, pomogle veze koje su imali s političarima. Jerković je bio blizak pojedinim funkcionerima Demokratske stranke u Vojvodini.

Ljudi poput Jerkovića, međutim, nisu bili pravi biznismeni, već kriminalci, i kao takvi nisu znali da vode firme, niti su se mnogo brinuli o njima. Razmišljali su o tome kako da izvuku ličnu korist. Ušli su u splet komplikovanih zloupotreba u privatizacijama, što je na kraju dovelo do toga da su se njihove firme redom raspadale.

Šarić je, s druge strane, prevazišao stanove, skupa kola i kafiće. Imao je dovoljno novca da uloži u nešto krupnije. Dobro mesto za ulaganje bile su propale privatizovane firme koje su bile u rukama kriminalaca iz devedesetih.

Pokazalo se da pregovori ovakvih ljudi nisu nimalo naivni. Često se ne zna ko kome šta namešta.

Čini se da Jerković nije najiskrenije ušao u pregovore. Hteo je da po najvišoj ceni proda svoje preduzeće, što je razumljiva poslovna logika, ali je izgleda pokušao i da prećuti neke pojedinosti o stanju njegovih kompanija. Pojedinosti koje bi smanjile cenu. S druge strane, Šarić je bio tvrd pregovarač.

Darko ne voli da mu se priča puno

Njega je, iako je imao poslovni instinkt, ograničavalo to što je slabo poznavao zamršene procese u domaćoj neuređenoj privredi. Na primer, većina firmi se u Srbiji ne kupuje onako kako bi se kupila kola ili stan, tako da se novac direktno isplati prodavcu i odmah preuzme vozilo ili nekretnina.

Velike kompanije se delom isplaćuju u novcu, a ostalo se može isplatiti plaćanjem dugovanja drugih prodavčevih firmi, otplaćivanjem njegovih kredita itd. Zatim, tu je ceo sistem odnosa s državom kroz dobijanje dozvola i odobrenja, što komplikuje celu stvar.

"To je problem kod Darka, on ne voli kada mu se puno priča. A ja ne mogu da mu objasnim to prostim rečima iz razloga što ja kupujem potraživanje... Dakle, ja ne kupujem zemlju“, žalio se Štrbac Jerkoviću u razgovoru 21. maja 2009. godine, koji je prisluškivala policija.

Jerković je bolje vladao ovom materijom, jer se time bavio godinama i mogao je u ovom poslu na mnogo načina da prevari Šarića. Šarić, međutim, nije ni najmanje naivan i oslanjao se na pomoć stručnjaka koji su ga savetovali pre svakog bitnog poteza. Pazio je na svoj novac. Štrbac mi je u intervjuu rekao da je Šarić jednom angažovao čak četiri profesora fakulteta da provere Jerkovićevu firmu za koju je bio zainteresovan. Prvi pregovori o kompaniji „Bačka" iz Sivca propali su.

O čemu je Fric pričao sa agentima srpske tajne policije

Dragan Dudić, jedan od organizatora kartela, uspeo je da izbegne da bude meta akcija (u Italiji, Urugvaju, Argentini). On je od januara 2010. bio pod istragom srpskog tužilaštva, ali nije bilo dovoljno dokaza da bude optužen u aprilu iste godine.

Preko posrednika je zatražio sastanak sa srpskim istražnim organima. Dudić se 18. aprila 2010. godine, šest dana nakon podizanja prve optužnice u Srbiji, na planini Jelova gora, nedaleko od grada Užica, sastao s ljudima koji su vodili istragu protiv ove grupe.

Sastanku su prisustvovali Saša Ivanić, zamenik tužioca za organizovani kriminal, Rodoljub Milović i Slaviša Sovtić iz kriminalističke policije i Željko Rašeta i Jadranko Petković iz obaveštajne agencije BIA. Do danas je javnosti nepoznato o čemu su razgovarali na sastanku i zbog tog su se događaja razvile razne afere.

Dve osobe koje znaju šta se zbilo na sastanku ispričale su mi da istražni organi nisu čuli mnogo korisnih informacija od Dudića. Izgledalo je, kako mi je rečeno, da je Dudić pokušavao da sazna u kom smeru će dalje ići istraga, šta će biti s njim. Nije želeo da pruži nove informacije o Darku Šariću. Navodno, nudio je informacije o drugoj švercerskog grupi, ali u tom trenutku tužilaštvo nije bilo zainteresovano da ide u tom smeru, dok se ne završi slučaj „balkanskih ratnika“.

Ubistvo nakon sastanka

Mesec dana nakon sastanka Dudić je stradao. Dok je sedeo u bašti kafića u centru Kotora, pretposlednjeg majskog dana 2010. godine, u susedni kafić, kojem je bio okrenut leđima, došao je taksista Ivan Vračar.

Videvši Dudića, izvukao je pištolj iza pojasa i ispalio dva hica. Oba metka su pogodila Dudića, koji je te večeri preminuo u bolnici. Dudićevi telohranitelji su uhvatili Vračara, prebili ga drškom pištolja koji su oduzeli od njega, a zatim ga predali policiji.

Taksista je priznao ubistvo i pred sudom rekao da mu je Dudić pretio i terao ga da napusti Kotor. Osim toga, rekao je da su do njega došle informacije da je Dudić stajao iza ubistva vlasnika taksi-udruženja u kojem je radio, a koji je njegov prijatelj iz detinjstva. Nije mogao više da živi u strahu i, kako je rekao, tog dana je doneo odluku da svoj strah savlada. Osuđen je na 17 godina i tri meseca zatvora.

(priredio D.M.)

(U sjutrašenjem broju čitajte kako su završeni pregovori Šarića i Jerkovića i kakvu je ulogu imao advokat Štrbac)

Vijesti u nastavcima objavljuju najinteresantnije djelove bestselera "Šarić" - kako je balkanski kokainski kartel osvojio Evropu", srpskog novinara Stevana Dojčinovića, u izdanju Samizdata. Knjiga se može kupiti u knjižarama Narodne knjige

( Vijesti online )