Politika, laži i video-klip

Pojava Nikole Sandulovića na predavanju Aleksandra Vučića u Londonskoj školi ekonomije poslužila je Vladimiru Bebi Popoviću da današnji trenutak u Srbiji poveže s vremenom kada je ubijen Zoran Đinđić. I ubijeni premijer je u istoj uglednoj ustanovi naleteo na istu minu, prisetio se Popović, a preneo Tanjug.

Teško je Đinđićevom prijatelju zameriti što u svemu vidi paralele s tragičnim događajem koji je promenio i njegov život, ali valja ipak reći da se svaki govornik, na svakom javnom skupu, u svakoj ustanovi u kojoj ima slobode govora, izlaže riziku susreta s nekim Sandulovićem.

Bosanski studenti su 2002. u Londonu spremili sačekušu Zoranu Đinđiću, no nešto slično se pokojnom premijeru desilo i tri godine ranije, decembra 1999. u Berlinu. Visoki zvaničnici EU i SAD sastali su se s liderima srpske opozicije, posle čega je održana i konferencija za štampu.

Čitalac se možda seća da je Vuk Drašković teatralno poljubio ruku Madlen Olbrajt, jer je RTS taj prizor kasnije do besvesti ponavljao. Izveštavala sam s tog skupa za NIN i nemalo sam se iznenadila kad je prvo, veoma neprijateljski intonirano pitanje Zoranu Đinđiću postavio naš čovek koji se predstavio kao – novinar NIN-a.

Posle sam saznala da je reč o naturalizovanom Nemcu koji se povremeno javljao našoj redakciji i na ime tog javljanja pribavio akreditaciju.

Na slične skupove na Zapadu je lakše ući nego kod nas, a neprijatni susreti se podrazumevaju. O tome bi imao šta da kaže Gordon Bardoš, poznavalac prilika na Balkanu koji je do pre tri godine bio pomoćnik direktora prestižnog Instituta Hariman na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku.

Otišao je s položaja zbog „tehničkog propusta” u organizaciji predavanja Milorada Dodika, za koje se moralo prijaviti unapred zbog ogromnog interesovanja bošnjačkih emigrantskih krugova.

Veliki broj ljutitih Bosanaca ostao je pred vratima, što je dalo maha kritici da su „Bošnjaci diskriminisani” prilikom sastavljanja spiska posetilaca, a kao argument su potezani i „srpski koreni” Gordona Bardoša. Razočarani Amerikanac na kraju je podneo ostavku.

O trenutnom uplivu Vladimira Bebe Popovića u javni život i medije u Srbiji više se spekuliše nego što je podložno proveri: i prijatelji i protivnici taj upliv preuveličavaju, svaki iz svojih razloga.

Protivnici Aleksandra Vučića rado ističu Popovićevu navodnu vezu s premijerskim kabinetom, a kabinet, opet, tvrdi da Popović ne savetuje Vučića. Isto, doduše, tvrdi i Popović, koji insistira da njegov Institut za javnu politiku u Beogradu pomaže Vladi u poslovima evropskih integracija, a da se on i Vučić povremeno viđaju ili čuju telefonom.

Direktno upitan da li uređuje srpske medije, Popović je letos rekao da Vlada Srbije ima dva medija, TV Pink i novine „Informer”, a da on s urednikom „Informera” u Srbiji ne razgovara i da je s njim u višegodišnjem ratu.

Ponovno pojavljivanje Popovića kao kredibilnog izvora za važne društvene teme u vodećim srpskim medijima vremenski se podudarilo s optužbama jednog broja novinara da ih vlast pritiska.

Izjavu o medijima koji podržavaju Vladu dao je letos, kad je gostovao u „Utisku nedelje”, kog više nema (portal Petra Lukovića „E-novine” likuje što je njihov junak zatvorio vrata popularne emisije), a politikolog Jovo Bakić je još tada upozoravao da Popovićeve paralele između Vučića i Đinđića „služe kako bi se otupela svaka kritika režima”.

Oni koji sede po strani uopšte ne veruju da je Popović bitan. Ističu kako nema sličnosti između Đinđićeve lične nepopularnosti i rejtinga sadašnjeg premijera i da Vučiću nisu potrebni „ljudi iz senke”, oni koji „znaju gde su leševi zakopani”, već pre novi kadrovi, sposobni i nekompromitovani.

Ista škola mišljenja ruga se i ideji da bi emisija Olje Bećković mogla da ugrozi moć predsednika srpske vlade i isključuje mogućnost da je navodna „duga ruka” Vladimira Popovića vukla konce da ukloni „Utisak nedelje” i tobož učini po volji Vučiću.

U stvari, možda je upravo prisutnost Vladimira Popovića na javnoj sceni veza ovog trenutka s onim iz 2003. I dok je savršeno kredibilna njegova tvrdnja da mu se urednik „Informera” politički gadi, nešto u načinu na koji „Informer” i Pink poslednjih dana interpretiraju događaje zaista asocira na Popovića kakvog smo upoznali u prošloj deceniji.

A veza je, naravno, tabloidizacija. Vrhunac ironije jeste u tome da je bivši šef vladinog Biroa za komunikacije tokom vanrednog stanja, s pozicije državnog službenika, do političkog savršenstva doveo sve ono što se danas podrazumeva pod tabloidizacijom javnog prostora: presuđivanje bez suda, olako izricanje krupnih optužbi, upotrebu tajnih izvora, labavih dokaza, grubog rečnika.

Vanredno stanje podrazumevalo je zabranu javnog obaveštavanja o razlozima za proglašenje vanrednog stanja, izuzev zvaničnih saopštenja nadležnih državnih organa.

Popović je brifinge vlade koristio da javno obelodanjuje podatke koje države obično drže u tajnosti, da predstavnicima stranaka vladajuće koalicije daje platformu da javno iznose detalje iz istraga koje su saznavali na osnovu funkcija koje su obavljali i da naveliko krše pretpostavku nevinosti.

Primera radi, ovih dana obeležena je godišnjica smrti bivšeg direktora RTS-a Aleksandra Tijanića. A RTS je u aprilu 2003. sa brifinga u Vladi Srbije izvestio da su „izvori vlade ukazali, pozivajući se na izvore iz istrage”, da je Tijanić oformio grupu za pritisak na Đinđića kako bi ta grupa poslužila „prilikom preuzimanja vlasti, posle ubistva premijera”.

„Politika” je čak objavila lažnu vest da je Tijanić uhapšen, iako se uveče lično javio telefonom redakciji da demantuje vest iz prvog izdanja.

Nije Tijanić bio jedini. Mnogi koji su na brifinzima vlade i u izjavama političara javno optuživani za najteža krivična dela i veze s kriminalnim klanovima nikad nisu optuženi za ta dela, već katkad za klevetu ili utaju poreza.

„Takvi iskazi nisu dozvoljeni ni u redovnom stanju, a još manje u vanrednom, kad je policijski pritvor produžen na trideset dana bez prava na odbranu”.

Ne kažem to ja, to je analiza pravnice koja se pod Miloševićem aktivirala u borbi za ljudska prava i koja je oštro kritikovala zloupotrebe vanrednog stanja i zabranu izražavanja različitih političkih stavova koja je de fakto bila na snazi dok je Beba Popović 2003. vodio brifinge srpske vlade.

Ta pravnica zvala se Biljana Kovačević Vučo, a 2003. žestoko je kritikovala pritiske Vladimira Popovića na medije i tužbe koje je protiv novinara podnosio s položaja državnog činovnika.

Za divno čudo, ista aktivistkinja je kasnije postala Popovićev advokat, i tako je on uspešno neutralisao i nju i njen Jukom. Posle tog prvog uspešnog rentiranja cele jedne NVO, i sam je osnovao Institut za javnu politiku i postao aktivista evropskih integracija.

Reč je o nesporno veštom čoveku, mada od njegovog aktivizma nekad i naručioca glava zaboli. Tako je, pomažući Mila Đukanovića i njegove evropske integracije, Popović ostavio otiske prstiju u kampanji protiv opozicionih novinara u Crnoj Gori. Njegove kampanje navođene su kao razlog što se Crna Gora nalazi u slobodnom padu na lestvici medijskih sloboda.

To, naravno, ne znači da će gospodin Popović biti kriv ako Srbija na nekom narednom merenju padne na istoj lestvici. No, teško je reći kolika je zapravo njegova moć. Postoji u tranzicionim društvima soj ljudi, političkih preduzimača, kod kojih su i moć i bogatstvo misterioznog porekla.

Niko do kraja ne razume dokle ide njihov uticaj, ali upravo u tome i jeste stvar – percepcija je stvarnost, a već i fama o njihovoj moći daje im ogromnu moć.

Za Popovićev uticaj i nije bitno da li se lično „osvetio” Olji Bećković zbog emisije u kojoj se ona moralno zgražavala nad njegovim „šerovanjem” pornografskog snimka čelnice nevladine organizacije.

Bitno je da li drugi u to veruju i da li će otuda da izvuku zaključak da se sa njim ne treba kačiti.

( Politika, Ljiljana Smajlović )