Kada ljudi pristanu na sve može se njima trgovati, od njih praviti doušnici...

Razgovori koje je Avišaj Margalit, profesor filozofije na herbejskom univerzitetu, vodio sa Palestincima u vrijeme njihovog ustanka (intifade) na okupiranim teritorijama i sa useljenicima iz komunističkih država u Izrael uvjerili su ga da središnju ulogu u ljudskim životima imaju čast i poniženje. Tim pojmovima se mora dati fundamentalni smisao. Tako se rodila ideja o pristojnom društvu kao društvu koje ne ponižava.

A. Margalit pravi razliku između civilizovanog i pristojnog društva. Civilizovano je ono društvo čiji članovi ne ponižavaju jedni druge, „dok je pristojno društvo u kome ustanove ne ponižavaju ljude“. Može postojati civilizovano društvo a da ne bude pristojni i obratno.“ Ideja o civilizovanom društvu je mikroetički pojam koji se tiče odnosa između pojedinaca, dok je ideja o pristojnom društvu makroetički pojam koji se odnosi na uređenje društva kao celine“.

Jedan od osnovnih pojmova u ovoj knjizi je pojam poniženja. On bi se mogao označiti kao „svaka vrsta ponašanja ili okolnosti koji predstavljaju valjani razlog da čovek pomisli da mu je samopoštovanje povređeno“. Anarhisti su dosljedni svojoj doktrini. Svako društvo koje ima stalne ustanove, tj. društvo u kojem postoji vlast je nepristojno društvo, a oni kojima se vlada u stalnom su stanju poniženosti. U skladu sa tim - nijedno društvo sa stalnim institucijama ne može da bude pristojno.

Potpuno suprotno stanovište od anarhista je stanovište stoicizma. Oni smatraju da ni jedno društvo ne može potčinjavati, pošto ni jedan valjani razlog za to osjećanje ne postoji. Epiktet je govorio da je čovjek koji je potčinjen drugima samo „leš i galon krvi“, a ne ličnost. Misao je suštinski predikt ljudskog bića, stoga najviši izraz autarhije nije fizička sloboda nago autonomija misli. I rob može biti slobodan.

Važna pretpostavka pristojnog društva su pojedinci koji posjeduju samopoštovanje. Pojedinci koji se ne mire sa zlom i zločincem. Prihvatanje represije i biti nje svjestan, a ne pružati otpor, nije manji doprinos nepristojnom društvu od onog koji mu daje vlast koja je u svojoj biti nepristojna. Možda bi se moglo reći da svaka vlast ima tendenciju ka nepristojnosti do mjere koju joj dozvoljava društvo i građani.

Za razliku od samopoštovanja povoljna slika o sebi nije odlika osoba koja žele pristojno društvo - „poznati su nam ljudi koji sebe veoma visoko cene... ali su spremni da puze pred svakim ko je u poziciji moći i ko bi mogao za njih nešto da učini. Puženje je oblik ulagivanja u kome se neko servilno ponaša prema drugim ljudima da bi im dao lažno osećanje nadmoći i tako obezbedio zadovoljenje sopstvenih interesa. Puzavci ponižavaju sebe da bi postigli druga preimućstva po cijenu svog samopoštovanja“ (A. M.)

Čovjek je po Ernstu Kasireru simbolična životinja. Čovjek pored fizičke patnje, osjeća i duševnu patnju izazvanu simbolima. Upravo je ponižavanje proširivanje svireposti sa fizičkog na psihološko polje patnje. “Ponižavanje je mentalna svirepost“. Svako društvo koje pretenduje da bude pristojno mora iz svojih institucija da iskorijeni, pored fizičke svireposti (npr. zatvori, vojska), i uzroke mentalne svireposti, koja je nerijetko katastrofalnija od fizičke.

Česta manifestacija ponižavanja je i odbacivanje iz ljudske zajednice. To odbacivanje ima za uzrok ponašanje prema osobi kao da je životinja ili predmet, ili ponašanje prema ljudima kao da su niža bića. Svako ko ne pripada zajednici po mjeri onih koji imaju moć rizikuju sudbinu nižih bića. Moćnicima je je to najčešći oblik odbrane, od onih koji imaju samopoštovanje i osjećaj slobode.

“Ponašati se prema nekom čoveku tako da mu se uskrati sposobnost da bude slobodan znači odbaciti ga kao ljudsko biće. Sadista svoju žrtvu tretira samo kao telo, ne videći je u aspektu slobode - drugim rečima, ne videći je u ljudskom aspektu. Mazohista je, komplementarno tome, čovek koji se svom mučitelju predstavlja kao potpuno neslobodan. Igra koju igraju ovo dvoje zove se poniženje“ (A.M.).

Takođe je u nepristojnim društvima tendencija kompromitovanja integriteta, kao osobine ličnosti koja ne da da se korumpira. Pritisci su stravični (ucjene, gubitak posla, pritisak na djecu, izmišljene afere, montirani sudski procesi...). Ljudi koje ponižavaju su često i egzistencijalno ugroženi. Nasilnik kod žrtve izaziva osjećaj potpune bespomoćnosti. Na otpor slijedi još veće poniženje koje se čak ponekad ne može ni fizički izdržati. Suicid je često izlaz iz ovakve situacije. To je situacija u kojoj su država i njene institucije zločinci i ubice. Ali ko će suditi sudiji?

Jedna od najgorih manifestacija nepristojnog društva je gubitak osjećaja stida. Ljudi više nemaju ni najminimalniji prag osjetljivosti na gaženje časti i dostojanstva. Pristaju na sve. Može se sa njima trgovati, od njih praviti doušnici, poltronstvo je normalno stanje, samopoštovanje je iluzija... Nasuprot tome pristojno društvo je ono koje nije izgubilo osjećanje stida - „to jest društvo čiji se članovi stide ponižavanja i zlostavljanja“.

Formalni zaštitnik dostojanstva su ljudska prava, koja su samim tim i moralna. Nepoštovanje ljudskih prava je jedna od osnovnih indikacija nepristojnog društva. Možda se preko narušavanja prava najlakše identifikuju nepristojna ponašanje.

“Pristojno društvo je ono koje se suprostavlja uslovima koji za njegove članove predstavljaju opravdanje da se osećaju poniženi. Jedno društvo je pristojno ako se njegove ustanove ne ponašaju tako da ljudima koji su pod njihovom vlašću daju valjane razloge za osećanje poniženosti.“

Knjiga koja obuhvata mnoge aspekte u kojima jedno društvo može biti nepristojno, nastala je iz mučnih iskustava Bliskog istoka, uopštena na sva društva koja u osnovi nemaju neophodni minimum poštovanja i pristojnosti prema građaninu. Knjiga koja ukazuje da je u jednom društvu neophodno stalno praviti i minimalne korake u cilju nepristajanja na ponižavanje i na nepristojnost države i njenih institucija prema pojedincu i prema određenim grupama.

( Ranko Vuković )