Brexit kao praznik demokratije

Oblaci nezadovoljstva nadvijaju se nad Britanijom. Pripadnici oba referendumska tabora jednako su demoralisani. Vlada njenog veličanstva i laburistička opozicija jednako su podeljeni. Ujedinjeno Kraljevstvo je pocepano između Evropi naklonjene Škotske i evroskeptične Engleske, između velikih engleskih gradova koji bi želeli da ostanu u EU (uključujući London) i manjih gradova na severu i uz obalu koji to ne žele. Ni radnička klasa ni elita nisu u stanju da jedinstveno stanu iza neke od opcija koje se nude u Donjem domu. Onda ne čudi to što ogroman broj Britanaca strepi od budućnosti i smatra da ih je politički sistem izdao.

Ipak, iako ćorsokak brexita nosi brojne rizike, Britanci bi možda trebalo da mu se raduju. Još od 1945. problem odnosa sa kontinentom zaklanjao je druga fundamentalna pitanja - o uređenju zemlje, političkim institucijama, mestu Britanije u svetu. Sa brexitom su sva ta pitanja isplivala na površinu, a opšte nezadovoljstvo je prvi preduslov za njihovo otvaranje. Brexit bi mogao podstaći britansku demokratiju da prevaziđe neke od kriza koje je već dugo muče.

Prvo, tu je irsko pitanje. Mada je problem delimično rešen Sporazumom iz Belfasta, Demokratska unionistička partija Severne Irske ga sada ponovo otvara iznošenjem zahteva da ova provincija, koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva, dobije status kakav imaju Vels i okruzi u okolini Londona.

Škotsko pitanje je takođe ponovo otvoreno. Samo dve godine posle neuspelog škotskog referenduma 2014, koji je razvejao nade škotskih nacionalista, referendum o brexitu 2016. godine ponovo ih je ohrabrio. Na dnevnom redu je i englesko pitanje. Nepotpuni prenos parlamentarnih ovlašćenja koji je obavio bivši premijer Tony Blair učinio je Engleze jedinim narodom u Ujedinjenom Kraljevstvu koji nema sopstvenu skupštinu ili parlament, zbog čega zavise od Vestminstera, za koji mnogi smatraju da je previše distanciran i da ne zastupa njihove interese.

Brexit je bio veliki test i za rigidni politički sistem koji nagrađuje pobednike i ograničava konkurenciju na već postojeće igrače. Zbog toga britanske partije funkcionišu kao karteli sa sukobljenim programima.

Referendum iz 2016. takođe je ukazao na problem uloge direktne demokratije u britanskoj politici. Imajući u vidu sve glasnije pozive da se organizuje novi referendum, potrebno je što pre otvoriti raspravu o tome kada i kako treba organizovati direktno izjašnjavanje glasača.

Takođe se mora preispitati uloga predstavničke demokratije. Brexit je raskrinkao mit o suverenitetu Donjeg doma, kada je u procesu priprema za izlazak iz EU vlada uskratila parlamentu pravo da se izjasni čak i o načinu na koji će se pravo EU ugraditi u britansko pravo.

Sa brexitom je do izražaja došla i dugo potiskivana frustriranost merama štednje koja je dobila oblik moralne panike zbog migracije. Slobodno kretanje ljudi unutar EU zamaglilo je doprinos unutrašnjih budžetskih rezova propadanju javnih službi i nestajanju socijalnih ustanova, što je neizbežno dovelo do jačanja ksenofobije.

Konačno, od polovine 80-ih godina prošlog veka, posle sračunatog uništavanja britanske industrije koje je sprovela Margaret Thatcher, britanska ekonomija se oslanja na „milost neznanaca“. Nijednoj drugoj evropskoj ekonomiji, sa izuzetkom Irske, nisu bile potrebne tolike infuzije stranog kapitala da bi sastavila kraj s krajem. Zato se Britanija uzda u spuštanje cena: niski porezi, niske plate, radni ugovori bez radnih prava i neregulisan finansijski sektor. Ako želi da prevaziđe trojstvo niskih kvalifikacija, niske produktivnosti i usporenog rasta, brexit je odlična prilika da Britanija to ostvari, uz ukidanje trenda daljeg smanjenja plata i poreza i jačanja deregulacije.

Do predviđenog datuma izlaska Britanije iz EU ostalo je samo nekoliko nedelja, a nijedna od tri aktuelne ponude - brexit bez sporazuma, sporazum premijerke Therese May i pomeranje roka iz člana 50 radi ostanka u EU - nema većinsku podršku ni u parlamentu ni među biračima. Svaka od ove tri mogućnosti izaziva nezadovoljstvo. Opcija izlaska bez sporazuma izgleda kao rizičan skok u nepoznato. Ponuđeni sporazum je neprihvatljiv glasačima koji su bili za ostanak, a većina onih iz suprotnog tabora ga vidi kao dokument koji može potpisati jedino zemlja koja je upravo kapitulirala. Konačno, odustajanje od izlaska bi potvrdilo da je demokratija prihvatljiva samo ako proizvodi onakve rezultate kakve želi londonski establišment.

U Britaniji je rašireno mišljenje da je ovaj ćorsokak katastrofa i dokaz neuspeha britanske demokratije. Ne bih se složio. Ako bi bilo koja od tri raspoložive opcije bila potvrđena na recimo drugom referendumu, nezadovoljstvo bi bilo još veće, a dublji problemi koji opterećuju Britaniju ostali bi nerešeni. Iz ove perspektive, oklevanje Britanaca da podrže bilo koju od tri ponude vidim kao znak kolektivne mudrosti u trenutku kada dobijaju jedinstvenu priliku da se zemlja suoči sa važnijim izazovima u procesu preispitivanja svog odnosa sa EU. Ali da bi tu priliku iskoristila, Britanija mora investirati u „svenarodnu debatu“ koja će vremenom dovesti do „svenarodne odluke“.

Ta debata mora otvoriti 6 pitanja: britanski ustav, uključujući formiranje engleskog parlamenta ili više regionalnih engleskih skupština; izborni sistem i uloga referenduma; irsko pitanje, uključujući mogućnost zajedničkog britansko-irskog suvereniteta nad Severnom Irskom; migracija i sloboda kretanja; britanski ekonomski model, naročito nesrazmerno naglašena uloga finansija i potreba da se podstaknu zelene investicije širom zemlje; i naravno odnos Britanije i EU.

Da bi bila demokratska, debata se mora odvijati u regionalnim skupštinama, što bi kulminiralo organizacijom nacionalne konvencije i finalizacijom opcija na osnovu kojih bi naredni Donji dom formulisao referendumsko pitanje na osnovu kog će se doneti svenarodna odluka do 2022. Zato, nakon formalnog istupanja iz EU 29. marta, britanska vlada mora osigurati tranzicioni period koji će trajati dok narod ne donese konačnu odluku tri godine kasnije.

U tranzicionom periodu Britanija bi trebalo da ostane u carinskoj uniji i na jedinstvenom tržištu, uz punu slobodu kretanja i sva prava za državljane EU u Britaniji. Onda, 2022. godine, glasači mogu odlučiti da li žele da ostanu u carinskoj uniji i na jedinstvenom tržištu, da konačno izađu iz EU ili da ponovo uđu u EU kao njen punopravni član.

Kada je nezadovoljstvo tako snažno kao u Britaniji danas, puna demokratija pruža najbolje izglede za njegovo prevazilaženje.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)

( Janus Varufakis )