Tri karte za Dansku

Kada je 1989. objavio esej u časopisu The National Interest pod naslovom „Kraj istorije?“, Fransis Fukujama se zatekao u centru javne debate. Iako često pogrešno shvaćen i zlonamerno tumačen, tekst je zapravo izneo čestit i smislen argument: s padom komunizma, liberalna demokratija ostala je jedini oblik vladavine, kompatibilan sa socio-ekonomskom modernošću.

Tokom godina, Fukujama je nastavio da brani svoj stav, i ta su nastojanja sada sabrana u dvotomno delo koje prati globalni politički razvoj od praistorije do danas. Četvrt veka kasnije, Fukujama je i dalje uveren da nijedan drugi politički sistem nije održiv na duge staze, ali će svoje istraživanje zaključiti trezvenim obrtom: budućnost liberalne demokratije je nejasna, ali zbog sopstvenih unutrašnjih problema - a ne zbog nekog spoljašnjeg takmaca.

Prvi tom, „Poreklo političkog poretka“, objavljen 2011, Fukujama počinje opaskom da je za savremene zemlje u razvoju izazov kako da „stignu do Danske“ - to jest, kako da izgrade prosperitetnu, uređenu liberalnu demokratiju. To, zauzvrat, zahteva razumevanje šta „Danska“ - liberalna demokratija - zapravo znači.

Oslanjajući se na uvide svog mentora, Semjuela Hantingtona, Fukujama tvrdi da je politički poredak u potpunosti stvar institucija i da posebno liberalna demokratija zavisi od osetljive ravnoteže tri razgovetna svojstva - političke odgovornosti, jake delotvorne države i vladavine prava. Odgovornost zahteva mehanizme koji čine lidere podložnim uticaju svoje javnosti, što podrazumeva redovne slobodne i pravične višepartijske izbore. Ali sami izbori nisu dovoljni: istinskoj liberalnoj demokratiji potrebno je da njene institucije odgovornosti budu dopunjene centralnom vladom koja izvršava poslove, i to u skladu sa pravilima i zakonima koji važe jednako za sve.

Fukujama je pokazao kako su se tokom čitave ljudske istorije ova tri faktora često javljala nezavisno ili u različitim kombinacijama. Na primer, Kina je razvila državu znatno pre nego što se ijedna pojavila u Evropi, ali nije postigla ni vladavinu zakona ni političku odgovornost. Nasuprot tome, u Indiji i većem delu muslimanskog sveta rano je razvijeno nešto nalik vladavini zakona, ali nije bilo jake države (ili političke odgovornosti, u muslimanskom svetu). Tek će u pojedinim delovima Evrope krajem 18. veka, primećuje Fukujama, sva tri aspekta početi da se kreću istovremeno.

Drugi tom, „Politički poredak i politički raspad“ vodi čitaoca u vrtoglavu turneju kroz savremeni razvoj, od Francuske revolucije do danas. Fukujama je vrlo ambiciozan. Želi da uradi nešto više od pukog opisivanja šta je to liberalna demokratija; želi da ustanovi kako i zašto se ona razvija (ili ne). Kao i u prethodnom, i u ovom tomu autor pokriva ogroman prostor, sumirajući izvanrednu količinu istraživanja i iznoseći raznovrsne argumente u zapanjujućem rasponu tema. Neki od tih argumenata nisu uverljivi, dok povremeno prisustvo teških generalizacija i magičnih formula svedoče da Fukujama nije sklon da istoriju podvrgava laboratorijskim uslovima.

Tako on sugeriše da vojno rivalstvo može gurnuti države u modernizaciju, pozivajući se na drevnu Kinu i, u skorašnjoj istoriji, Japan i Prusku. Međutim, on navodi i mnoge slučajeve u kojima vojno rivalstvo nije imalo pozitivan efekat na izgradnju države (19-vekovna Latinska Amerika) i mnoge u kojima je imalo negativne posledice (Papua Nova Gvineja, kao i drugi delovi Melanezije).

On sugeriše da je postupnost političkog razvoja važan, tvrdeći da su „one zemlje u kojima je demokratija prethodila izgradnji moderne države imale mnogo više problema u postizanju visokokvalitetne uprave od onih koje su modernu državu nasledile iz apsolutističkih vremena“. Međutim, primeri koje navodi ne uklapaju se najbolje u ovaj argument - budući da je pruska država ipak s mukom prešla u ruke civilnih vlasti, dok je početna slabost italijanske države pre bila uzrokovana manjkom a ne viškom demokratije. Sem toga, Fukujama svakako razume da će autoritarizam dovesti do slabe države pre nego demokratija, jer da bez slobodnih medija, aktivnog građanskog društva i redovnih izbora autoritarizam ima više mogućnosti da iskoristi korupciju, klijentelizam i pljačku.

Možda najzanimljiviji segment knjige predstavlja Fukujamina rasprava o SAD, koje uzima kao ilustraciju uzajamnog delovanja demokratije i izgradnje države. Tokom 19. veka, primećuje Fukujama, SAD su imale slabu, korumpiranu i patrimonijalnu državu. Od kraja 19. do sredine 20. veka, međutim, američka država transformisala se u snažnog i delotvornog nezavisnog aktera, prvo zahvaljujući progresivcima a zatim i novim dilom. Pokretač ove promene bila je „društvena revolucija izazvana industrijalizacijom, koja je okupila čitavu generaciju novih političkih aktera koji nisu imali interes da održavaju stari klijentelistički sistem“. Američki primer pokazuje da demokratije zaista mogu izgraditi jake države, ali za to je, tvrdi Fukujama, potrebno mnogo napora u dugom vremenskom periodu, koji ulažu moćni igrači nevezani za stari poredak.

Ako SAD ilustruju razvoj demokratske države, one takođe ilustruju i kako demokratska država može oslabiti. Ponovo se pozivajući na Hantingtona, Fukujama podseća da su „svi politički sistemi - prošli i sadašnji - podložni propasti“, jer starije institucionalne strukture ne uspevaju da se razviju kako bi ispunile potrebe promenjenog sveta. „Činjenica da je sistem nekad bio uspešna i stabilna liberalna demokratija, ne znači da će to ostati zauvek“, i upozorava da ni SAD nisu trajno imune na institucionalno slabljenje.

Tokom proteklih nekoliko decenija, američki politički razvoj krenuo je unazad, kaže Fukujama, a država je postala slabija, neefikasna i korumpirana. Jedan od razloga leži u rastu ekonomskih nejednakosti i koncentraciji bogatstva, što je elitama omogućilo da pribave ogromnu političku moć i tako manipulišu sistemom u korist sopstvenih interesa. Drugi uzrok je propusnost američkih političkih institucija za interesne grupe, omogućavajući čitavom nizu raznih frakcija koje „kolektivno nisu predstavnici javnosti kao celine“, da vrše neproporcionalni uticaj na vladu. Rezultat je začarani krug u kojem američka država loše izlazi na kraj sa krupnim izazovima, što podstiče nepoverenje javnosti u državu - a državu lišava resursa i autoriteta, što još više slabi njen učinak.

Kuda taj krug vodi ne može da predvidi ni Fukujama, ali dovoljno je reći: ničem dobrom. Fukujama strahuje da će problemi Amerike sve više biti obeležja i drugih liberalnih demokratija, uključujući i evropske gde su „razvoj Evropske unije i premeštanje političkog odlučivanja iz nacionalnih prestonica u Brisel“ učinili da „evropski sistem kao celina — sve više liči na onaj u SAD“.

Fukujamin čitalac biće prepušten depresivnom paradoksu. Liberalna demokratija ostaje najbolji sistem za savladavanje savremenih izazova i teško je pomisliti da bi kineska, ruska ili islamistička alternativa mogla ponuditi raznovrstan spektar ekonomskih, društvenih i političkih dobara za kojima svi ljudi teže. Ali ukoliko liberalne demokratije ne uspeju nekako da se reformišu i savladaju institucionalno propadanje, istorija se neće okončati s praskom već s jaukom.

(The New York Times; Peščanik.net; prevela M. Jovanović)

( Sheri Berman )