Život do sedamdeset pete

Sedamdeset pet, toliko godina želim da živim. Čuveni američki doktor medicine Izikijal Emanuel (57) uznemirio je ovih dana američku javnost svojim esejom u najnovijem broju mesečnika „Atlantik” koji počinje gorenavedenim rečima. U njemu objašnjava zašto ne želi da živi duže i kako namerava da umre brzo posle 75. rođendana. Posle tog doba, snažni i angažovani ljudi polako postaju „slabi, uzaludni, jadni starci” i tako će ih zapamtiti njihovi najbliži, jedna je od dijagnoza ovog lekara, predsednika odseka za etiku i zdravstvenu politikuna Univerzitetu Pensilvanija.

Kako Izikijal Emanuel namerava sebi da skrati život posle 75. godine, s obzirom na to da je veliki protivnik samoubistva i eutanazije? Prestaće da ide kod lekara, osim ako mu je potrebno da mu smanji bolove. Neće uzimati antibiotike, a ako dobije zapaljenje pluća, to je baš lagodan način da brzo i relativno bezbolno odeš sa ovog sveta. Neće se ni vakcinisati protiv gripa, neće raditi nikakve kontrole srca niti će se podvrgavati testovima na kancer. Ukoliko dobije rak, odbiće svaku terapiju. Jednom rečju, ovaj doktor, inače rođeni brat Rama Emanuela, bivšeg šefa kabineta Baraka Obame, kune se da će odbiti svaku medicinsku intervenciju koja bi vodila izlečenju ili produžetku života. Umreće od onoga što ga prvo strefi.

Svoj esej uspeo je da obavije u mnoštvo filozofskih oblandi i da vešto upotrebi veliki broj naučnih podataka. Iako ne pominje da bi njegov recept rasteretio troškove zdravstva, pa bi možda SAD ipak mogle da uvedu univerzalno bazično zdravstveno osiguranje, za šta se Izikijal Emanuel zalaže, mnogi su mu zamerili baš to: da svojim primerom želi da navede stare ljude da odustanu od komplikovanih i skupih zdravstvenih usluga kako bi mogli da se izleče oni koji su u punoj životnoj snazi. Da osete da su krivi što su živi i da dragovoljno odu u nepovrat.

Jedino Norveška

Evropa se polako odriče svoje suštine. Socijalna odgovorna država je sve relativniji pojam, sve je manje nadoknada za porodilje, za stare, invalide, ometene u razvoju, nezaposlene…Ako nisi iz Norveške, nego si državljanin bilo koje druge zemlje, ne možeš biti siguran da li ćeš uopšte uživati penziju ili će se one jednostavno ukinuti. Norveška je svojim penzionim fondom, koji stalno raste, obezbedila penzije i za četvrti milenijum. Ova ogromna suma novca se svakodnevno uvećava, na fondu rade najučeniji ekonomisti, a po opštem svenorveškom konsenzusu niko ni pod kojim uslovima ne sme da ga takne ili načne. Norvežanin Heming Olausen, lider najveće evropske organizacije koja je protiv ulaska Norveške u Evropsku uniju, nedavno mi je rekao da saoseća sa narodima u Evropi koji su ostali bez prihoda, bez penzija, bez posla, dok je „država samo spasla banke”. To zaista nije fer nije pravedno, nije u redu da narod plaća za avanture špekulantske ekonomije.

Kada ljudi kažu da je Norvežanima lako jer imaju naftu, oni odgovaraju da nisu jedini, ali da oni neće ni šeike ni tajkune, već veći deo ovog bogatstva upotrebljavaju za državu blagostanja. Olausenu nije jasno odakle funkcionerima u Briselu obraz: svima drugima sasecaju socijalne beneficije, a sebe neće da liše nijedne privilegije. A da bi se sve to prikrilo, podgrejava se sukob između generacija, između mladih i starih. Stare optužuju što ne ustupaju mesto mladima, a istovremeno im se saopštava da je njihova zarađena penzija odavno potrošena.

Klizeći u penziju

Osim konstatacije da su starenje i duži životni vek u celom svetu problem za fiskalnu kasu, dok jenezaposlenost sve veća među mladima, retko ko je spreman da nešto novo predloži - sem neprestanog stezanja kaiša.

Jedan od predloga o kome se tek razgovara u pojedinim institutima je preraspodela radnog vremena uz duži radni vek. Kemal Derviš, nekadašnji turski ministar ekonomije i bivši potpredsednik Svetske banke, iznosi između ostalih mera predlog da odlazak u penziju bude postepen proces. Do pedesete godine ljudi bi radili puno radno vreme, od 1.800 do 2.000 sati godišnje, u svojim šezdesetim radili bi manje, dok bi im se kako se približavaju sedamdesetim radno vreme smanjivalo na dva dana nedeljno. Ovakav klizeći raspored bi se postizao dogovorom između poslodavca i zaposlenih uz materijalni podsticaj države.

Cilj je društvo u kome bi oni koji su zdravi radili bar do sedamdesete. Novi društveni ugovor koji za 21. vek predlaže Derviš, kao saradnik Brukings instituta, mora u sebi da sadrži kombinaciju fiskalnog realizma, osećanje za individualne sklonosti i jaku društvenu solidarnost. Potrebno je, po njemu, „sveobuhvatno i revolucionarno preoblikovanje obrazovanja, rada, penzionisanja i slobodnog vremena”. Solidarnost je, čini se, nešto čega već decenijama nema u većini društava, pa će se pre dogoditi da se recept američkog doktora Emanuela primeni globalno.

( Zorana Šuvaković (Politika) )