Čudo u granitnoj državi

Čitaoci Washington Posta verovatno su se nedavno zaprepastili kad su pročitali naslov koji tvrdi da je „Nju Hempšir najbolja država u Americi za vinopije“, i u članku saznali da zahvaljujući ceni, dostupnosti, blagim propisima i činjenici da vino ne podleže porezu, „građani Nju Hempšira svake godine sliste 19,6 litara po stanovniku, što je najveća stopa potrošnje među svim državama, i manja samo od potrošnje u Vašingtonu“. Sirota Kalifornija, zemlja tolikih lepih vina, troši samo 14 litara po stanovniku. Ovaj podatak je sigurno obeshrabrio ljubitelje vina, somelijere u otmenim restoranima, i vlasnike prodavnica vina svuda, a da ne pominjemo turiste koji se ukrcavaju na avion krenuvši na skupi degustacioni obilazak vinograda Burgonje ili Toskane, koji su se iznenada zapitali da li je možda trebalo otići u Kin ili Lakoniju.

I pored nekoliko besnih komentara žitelja Nju Hempšira na ovaj članak, koji s pravom ističu da najveći deo vina kupljen u Nju Hempširu najverovatnije popiju turisti u susednim državama, čak i iz Kanade, koji ne mogu da odole našim niskim cenama, uopšte ne sumnjam da je potrošnja vina porasla za 41 godinu koliko ja živim u Nju Hempširu. Otkad je država dozvolila prodaju vina ne samo u svojim prodavnicama pića, nego i u supermarketima, malim radnjama, benzinskim stanicama, pa čak i u drogerijama, postalo je jasno da i meštani piju vino. Moj drugi dokaz je gradska deponija, gde se prazne vinske boce odvajaju u posebne kontejnere u koje zavirim svake nedelje kad bacam svoje flaše. Tokom godina postalo je jasno da ne raste samo kvantitet, nego i kvalitet vina koje se pije. Budući da vino povezujem sa dobrim životom i civilizacijom, znajući da su ga pili svi, od starih Grka i Rimljana do osnivača naše države, pa je Bendžamin Frenklin čak tvrdio da je vino dokaz da nas Bog voli, smatram da je ovo vrlo pozitivan razvoj događaja.

Godine 1973, kada sam se doselio u Nju Hempšir, vina su se mogla kupiti samo u državnim prodavnicama pića; izbor je bio toliko ograničen a kvalitet tako osrednji da je neko poput mene, ko je došao iz Kalifornije i navikao na dostupnost kvalitetnih vina, imao razloga da paniči. Da bismo se izborili sa ovom situacijom, ja i par prijatelja sa kojima sam delio ljubav prema vinu imali smo običaj da jednom mesečno otputujemo u Boston i Kembridž da tamo proširimo i obnovimo zalihe. To smo radili godinama, dok država nije olabavila propise tako da je veći izbor postao dostupan kod nas. U poslednje vreme, kad su najbolje državne prodavnice pića snabdevene kao bolje prodavnice u Bostonu i Njujorku, imamo drugi problem. Ni ja niti iko koga poznajem ne možemo da priuštimo 30-40 odsto vina koja se sada nude. Ko ih kupuje? Stalno se to pitamo, i pošto nabrojimo doktore, advokate, bogate turiste, nikako ne možemo da zamislimo meštane kako uživaju u vinima od dvesta dolara po flaši ili čak skupljim.

Kada sam se doselio, u gostima su vam nudili pivo, koktel ili žestinu. Ako se vino služilo uz večeru, to je najčešće bilo neko bolje stono vino kao što je Almaden, ili kjanti u buteljci. Kad su kalifornijska, australijska i čileanska vina postala široko dostupna, a žene svih godina se zaljubile u šardone, sve se to promenilo. S vremenom su ljudi sve bolje poznavali različite sorte grožđa od kojih se pravi vino, ali i postajali sve izbirljiviji u pogledu ukusa koji očekuju. Sada možete biti sigurni, kad odete kod nekog na večeru, da vas čeka nešto što je u najmanju ruku prijhvatljivo a često i za pamćenje, u flaši koja možda potiče iz dotad nepoznatog vinskog regiona kao što su Dolina Vilamet u Oregonu ili Rioha u Španiji.

Sećam se priče kako je predsednik Nikson imao običaj da na državnim večerama pije retki stari bordo koji nije delio sa svojim gostima, pošto mu ga je u čašu sipao verni sluga iz boce uvijene u belu salvetu da se ne vidi etiketa. Jedan deo mene razume njegovu nespremnost da deli. Kao što je Hrist rekao: „Ne dajte svetinje psima, niti bacajte bisera svojih pred svinje da ih ne pogaze nogama svojim.“ Ali kada je reč o vinu, ne mogu da poslušam savet našeg Gospoda. Umro bih od stida pred sobom kad bih otvorio dugo čuvanu flašu vina kad nikog nema u kući, dekantirao ga u dekanter, pustio da malo diše pre nego što ga sipam u čašu, malo zavrteo, podigao na svetlo, pogledao ga zaljubljeno, pa zatim uzeo onaj prvi, nezaboravni gutljaj. Treba piti najbolje stvari, to je moj savet, jer nikad ne znate šta donosi sutra, i to treba raditi u društvu prijatelja.

Nisam prvi koji je primetio da je u društvu vino slađe i nezaboravnije, i da podstiče kvalitetnije razgovore. Ljubitelji vina ne loču, nego pijuckaju. Ne samo što tako flaša duže traje, nego se stvara i utisak da vreme sporije teče. Davno sam pročitao u knjizi nekog vizantijskog istoričara da su Grci postali filozofi tek kad su počeli da razvodnjavaju vino. Pre toga su njihova vina imala toliki sadržaj alkohola da čovek nije bio ni za šta kad bi ih popio, nego je samo mogao da dohvati štit i koplje i traži nekog da zapodene kavgu. Onda se jednog dana dogodilo čudo. Malo kiše je palo u krčage ostavljene napolju, i kad su se prijatelji vratili da nastave da piju, zaprepastili su se koliko je prijatnije piti takvo vino i koliko su im glave posle njega bile bistrije. Vest o njihovom otkriću se proširila, i ubrzo je svako grčko selo imalo svog filozofa.

U Nju Hempširu je zahladnelo, pa je ljubiteljima crnog vina sad lakše, jer se plaše da će vreli i sparni dani pokvariti njegov ukus i lišiti ih zadovoljstva. Međutim, u ovo vreme se ranije smrkava, u vazduhu se oseća neka melanholija, ptice su utihnule zabrinute za svoju budućnost - ili kako ja zamišljam, da bi slušale kako u ovo vreme pucaju čepovi po čitavom Nju Hempširu, i posle nekog vremena, kako se gusto crno vino, koje rasteruje zimu, toči u nečiju čašu.

(NYRBlog; Peščanik.net; preveo: I. Pavlović)

( Čarls Simić )