Zvijezde granda sa osam godina

Osmogodišnja devojčica oduševila publiku i članove žirija na audiciji za “Zvezde granda”, šestogodišnja devojčica svojim nastupom nasmejala i zabavila gledaoce, veliko interesovanje, prepune dvorane, amfiteatri, još malo pa će i stadioni... Aman više, ljudi, dokle tako? Šta će tako mala deca na takvim mestima i možemo li ih ikako zaštititi od poplave šunda i neukusa kojima nas nemilice obasipaju sa TV-kanala i radio stanica? Pa zar uz takvu muzičku ambroziju treba da odrastaju? Imamo li prava da im to radimo i da ih odmalena u muzičkom smislu hendikepiramo?

Kad su nas proletos zadesile one nesretne poplave i kada su zbog žrtava proglašena tri dana žalosti u Srbiji, jedan moj prijatelj napisa na svojoj Fejsbuk stranici: Pa zar treba neko da umre i da se proglasi dan žalosti, da bismo najzad i na radiju slušali dobru muziku? U prvom momentu mi je to zazvučalo kao nekakakv neprimereni crni humor, ali sam brzo shvatio koliko je čovek u pravu. Mocarta, Betovena, Čajkovskog i ostalih klasika svetske muzike, sa radija možemo čuti uglavnom u takvim neprilikama, jer ne bi baš bilo prikladno reći prilikama.

U normalnim okolnostima, za njih nema mesta u eteru. Skoro da više nema ni rokenrola, bluz polako sasvim iščezava, jedino se još stari dobri džez nekako drži. Nedovoljno za kulturnu dekontaminaciju koja nam je odavno potrebna... Videh nedavno tri devojčice od nekih 12-13 godina kako sede na klupi i pomno prate spot nekog nekog ”krvavog” narodnjaka uživajući u zavijajućim zvucima s mobilnog telefona, koji je jedna od njih držala u rukama.

One ne znaju za Mocarta. Ne znaju verovatno ni za Betovena. Nisam ih, doduše, ni pitao jer sam se pribojavao odgovora koji bih mogao dobiti. Možda bi pomislile da ih pitam za nekog di-džeja. Ili samo za Džeja. Njega verovatno znaju.

Gde me nađe sa operom

Dvojica kolega sa jedne poznate srpske televizije, 46-godišnji snimatelj i njegov otprilike duplo mlađi pomoćnik, odlaze pre nekoliko godina u dom sada već pokojnog Vladimira Marenića, poznatog jugoslovenskog scenografa i kostimografa, dobitnika velikog broja nagrada i priznanja.

Zadatak im je bio da snime neke njegove radove i naprave materijal koji će biti emitovan uz već snimljeni intervju. U jednom trenutku, domaćin ih je zamolio da pređu u susednu sobu: "Molim vas, ako možete da snimite još nešto. Ovde u drugoj prostoriji mi je scenografija koju sam lično pravio za Pavarotijev koncert, znate ko je Pavaroti?", upita on, više onako reda radi. "Ma naravno, nema nikakvih problema", odgovara snimatelj i kreće u drugu sobu. Kada su sve završili, oprostili se od domaćina i izašli napolje, oglasio se i mladi pomoćnik: "Uh, dobro je što si znao ko je onaj. Spasio si nas da se ne izblamiramo pred čovekom."

Snimatelj ne veruje u ono što je upravo čuo i pomišlja da je reč o šali. "Čekaj, pa zar ti stvarno ne znaš ko je Pavaroti, najslavniji operski pevač, prvi tenor sveta?" Nažalost, nije bila šala. Momak koji živi u Beogradu i koji je ipak morao da završi neku školu, nije čuo za Pavarotija i nema pojma ko je to. "Ma daj, kakva opera, pa ne pratim ti ja to. Da si me pitao za nekog fudbalera, možda bih i znao, ali gde me nađe sa operom, majke ti..."

Putuj Selma

Naravno, postoje i ljudi koji pokušavaju da izbegnu ovakav scenario kad je reč o muzičkoj i opštoj kulturi svoje dece. Oni pažljivo biraju kakvu će im muziku puštati i to dok su još mala, praktično i pre nego što pođu u školu. Takvu vrstu kulturološkog štita nad svojom sedmogodišnjom ćerkicom pokušava da postavi jedan mladi bračni par, puštajuči joj domaću i stranu muziku iz vremena kada su se na ulicama svirale gitare. Na primer, “Rolingstonse”, “Cepeline”, ali i neke stare hitove Ju grupe, Parnog valjka, Bijelog dugmeta…

Naravno, ideja je jasna - da dete stekne kakav-takav odbrambeni mehanizam od svega onoga čemu će, u muzičkom smislu, pre ili kasnije, biti izloženo, hteli mi to ili ne. Međutim, onda treba znati odgovoriti i na ovakva pitanja: "A tata, zašto Selma mora da otputuje na fakultet i zašto taj čika voli njen kofer? Tata, kako neko može da voli kofer..."

(Al Jazeera)

( Željko Regoda )