Regionalna saradnja

Svako malo će neko iz srpske Vlade najaviti dalje jačanje ekonomskih veza između Srbije i RS, kao što će isto tako često biti istaknut cilj o jačanju regionalne saradnje.

Najpre o jačanju saradnje dveju srpskih država. Ako se istovremeno teži regionalnoj saradnji onda ta posebna saradnja nije ništa više od regionalne. Ako se, međutim, misli na neki vid posebnih ekonomskih odnosa, to onda nije u skladu sa regionalnom saradnjom. To je isto kao kada bi se reklo da se želi slobodna trgovina u celoj regiji, ali još slobodnija između dve članice regije. To bi značilo da postoji jedna ili druga vrsta ograničenja na saradnju sa drugima u toj regiji. Ako se želi regionalna saradnja, recimo regionalni režim slobodne trgovine i svega što uz to ide, onda nema mesta posebnom tretmanu u unutarregionalnoj saradnji. Zašto? Zato što su posebni odnosi isto što i jedan ili drugi vid eksplicitnih subvencija ili, što je isto, jedan ili drugi vid carinskih ili drugih ograničenja. Ako, primera radi, poslovanje sa preduzećima u RS ima prednost nad poslovanje sa preduzećima u Crnoj Gori, to je isto kao da se prve subvencionišu ili da se drugima stavljaju dodatna ograničenja, slična uvođenju carina ili poreza. U tom smislu, isticanje posebnih odnosa nekih od članice regije jeste zapravo ograničavanje regionalne saradnje.

Tih ograničenja ima mnogo, nezavisno od toga što postoji zona slobodne trgovine, takozvana CEFTA. Iako su ukinute carine na uvoz industrijske robe, a biće ukinute i one na poljoprivredne proizvode, a u nekom času i na usluge, jasno je iz podataka o stvarnoj trgovini da se više trguje sa jednima nego sa drugima. Ukoliko bi se izračunalo koliko bi se trgovalo u režimu potpuno slobodne trgovine, videlo bi se da Srbija i RS trguju više nego što bi trgovale u tom režimu potpuno slobodne regionalne saradnje, da ga tako nazovem. Potencijalni trgovački tokovi su manji od stvarnih u više slučajeva. Drukčije rečeno, u sistemu stvarne regionalne saradnje, ukupna trgovina pa i bilateralna trgovina bile bi veće, ali bi udeli u nekim slučajevima bili manji. Isto važi i za ulaganja i za sve druge oblike privredne saradnje.

Da li bi se regionalna saradnja povećala prelaskom na režim carinske unije? Ovde bi trebalo povesti računa o dve stvari. Prvo, balkanske zemlje koje još uvek nisu članice EU ne plaćaju carinu na izvoz u Uniju, a gotovo isto važi i za uvoz iz Unije. Ostale su samo carine na uvoz iz trećih zemalja, koje se razlikuju od zemlje do zemlje, pogotovo zato što nisu sve zemlje u ovoj regiji članice STO. Drugo, carinska unija nije moguća sve dok Srbija ima ugovor o slobodnoj trgovini sa Rusijom. Jer bi to značilo da se taj ugovor protegne na sve članice carinske unije, što bi podrazumevalo da to želi Rusija. Jer, carinska unija podrazumeva da sve članice unije imaju isti carinski režim sa drugim zemljama. To bi bilo u saglasnosti sa postignutim nivoom tržišne integracije sa EU, ali ne i sa trećim zemljama.

Mnogo važnije od toga jeste što carine nisu najvažniji instrument trgovačke politike. Mnogo veći problem su necarinske i netrgovačke mere, gde među ove poslednje spadaju upravo ta pozivanja na specijalne privredne odnose i na pojačanu saradnju, recimo Srbije i Republike Srpske ili Albanije i Kosova. Nezavisno od toga, dalji razvoj regionalne saradnje zavisi od usaglašavanja privrednih politika, budući da one takođe imaju uticaj na prekograničnu trgovinu, ulaganja i poslovanje uopšte. Opet, zemlje kandidati za članstvo postepeno preuzimaju obaveze prema pravilima koja važe u EU, pa posredno koordinišu svoje ekonomske politike, mada je taj uticaj relativno slab, delimično i zato što u ta pravila prilagođena zemljama članicama i ne moraju biti prikladna za one koje to nisu.

Usled toga bi verovatno bilo dobro kada bi se podigao nivo regionalne saradnje tako što bi se dogovorili okviri privrednih politika, što bi moglo da se uradi u okviru Regionalnog saveta za saradnju u Sarajevu.

Ovo je stara ideja koju nije bilo moguće realizovati u okviru Pakta za stabilnost i svakako nije bile realna pre nego što je uspostavljen regionalni režim slobodne trgovine. Sada bi to bilo izvodljivo, a prednost bi bila u tome što bi čitava regija bila jedno područje za ulaganje. To bi obezbedilo dovoljan obim i stabilnost pa bi se mogla očekivati značajnija ulaganja u industrijsku proizvodnju. Veće i poznatije firme izbegavaju ovu regiju, jer je vide kao skup malih i nestabilnih zemalja. To bi bilo potrebno promeniti. Sve ostalo je uglavnom ili nepoželjno ili neizvodljivo.

(Novi magazin)

( Vladimir Gligorov )