Kozjim stazama ka Evropi

Svakoga dana i u svakoj prigodi, premijer je pred nama. Želi da nam objasni svoju političku poziciju i muke sa kojima se suočava. Njegova hiperaktivnost se može razumeti kao odnos prema tegobnom i delikatnom poslu prvog ministra srpske vlade.

Ali, to je i dokazivanje visokih kompetencija za sve što se događa: od pretećeg finansijskog kolapsa države, preko opasne ukrajinske krize, pa sve do Žerara Depardjea, Asteriksa, koji se bavi vinom a ne politikom. Glumac je otprilike rekao da smo mi mala zemlja koja ima veliku istoriju. U Beograd je došao kao umetnik, ali je dobro što Srbija nije uvela sankcije Rusiji. Bio je to dobar uvod za premijera, i on se požalio na teške razgovore koje vodi, ali ne i na pritiske. Navodno, nije nam voda pod gušom, u tesnacu smo, ali još ima vremena. Dakle, ostalo je dovoljno mesta u tom procepu, da valjano odredimo svoju spoljnu politiku, a sa njom i poziciju. Nema sumnje da večiti kompromis nije moguć, (i Rusija i unija), pa nam do jeseni, ili malo docnije svakako sledi serija sve težih uslovljavanja.

Ministar Dačić je u hroničnoj nedoumici kako da konačno pristupi svom spoljnom poslu. On politiku ne vodi, ali je sprovodi, pa je dužan da obrazloži njene strateške temelje. On kaže kako Srbija mora da sledi svoje ciljeve, ma na kojoj strani oni budu prepoznati. Za malo pa je taj nivo orijentacije solidna osnova da se opstane na granici interesa, a da oni ipak budu nedostižni.

Danas se Srbija možda nalazi na toj rizičnoj Buridanovoj granici. Za Rusiju nas vežu emocije, naše izraženije nego njihove, pravoslavni mitovi i okrilje snažne imperije. Pokazalo se da ljubav nije slepa, pa premijer najavljuje reviziju nekih ugovora, sačinjenih na štetu Srbije. Neizbežna politička nostalgija za moćnom zaštitom, još se nalazi u naslagama ideološke memorije srpskih lidera, uz konačno poimanje stanja stvari: podrška je moguća, mi je dobijamo, pre svega kao izraz sterilne diplomatske konvencije, ali zaštita ne. Moderna istorija Srbije deo tragike duguje nerazumevanju razlike između doslednog političkog sponzorstva u savezništvu, i neobavezne podrške. Tako smo i gubili teritorije, pod silom koja je došla na Balkan sa vojnom i političkom platformom da deo zemlje otkine.

Zapad je ovde ostavio mnogo tragova, mnoga mesta zločina, koji izazivaju najgora osećanja. Kosovo je postalo paradigma principa i presedana u novim secesijama. Na tom prostoru, ma koliko on bio srce Srbije, naše države više nema, i više niko ne govori o tome da se ona tamo vrati. Zapad je sklon delotvornoj amneziji, ume lako da zaboravi svoju odgovornost, oni se jako ljute kad ih neko na to podseća. Sve to, naravno, proizvodi određenu vrstu zvanične skrušenosti i strepnje da ih ne čačnemo gde ne treba, ali i to se može razumeti. Inaćenje se ne isplati, treba, kako reče onaj Andrićev Abdaga „ić’ na drugu stranu!”

Premijer je više puta rekao da je Nemačka naš najvažniji partner, naš orijentir. Da li je to savezništvo, ili racionalno pristajanje na modernu vrstu političkog pokroviteljstva? Moguće je da Vučić ima u vidu ovu drugu pogodnost, mentorstvo Merkelove u koračanju kozjim stazama ka uniji.

Ukrajinska kriza je bitno pogoršala poziciju Srbije, dovela u pitanje zaklinjanje u lojalnost Rusiji, ali i strpljenje nemačke kancelarke. Može se očekivati diskretan uslov Srbiji, da će put ka uniji biti težak, ako ne i nemoguć, bez primicanja NATO-u. Svako političko balansiranje na tankoj struni između dve strane, prilično nervozne zbog ratne krize na vratima srednje Evrope, dovodi Srbiju u opasnost od dugog putovanja na marginu. Mi više nismo krizni centar sveta, mada je još svašta ovde moguće, ali je neizbežno redefinisanje statusa „političke i vojne neutralnosti”. Taj status naprosto nije održiv, jer nije ni postojao. Nema neutralnosti bez čvrstih granica niti uz eliminaciju Srbije iz jednog njenog dela. Država sa pretenzijama da bude neutralna, mora da ima respektivnu vojnu snagu, celovitu teritoriju, neospornu suverenost i saveznike na obe strane, spremne da podrže tu (nedostižnu) pogodnost.

Dakle, predstoji nam potraga za moćnim prijateljima, pod uslovom da oni nisu u teškoj međusobnoj zavadi. Na toj relaciji nije moguće savezništvo, a još manje neutralnost. Srbija će morati nekako da se opredeli, mada se noktima drži za obe strane. Tako je ministar vojni Gašić otišao na samit NATO-a, i rekao da mu nije smetalo što je Rusija bila tema. Samo deset dana pre toga Putin ga je častio akumulatorima za „migove”. Pa sad ti Gašo vidi gde ćeš!

( Ljubodrag Stojadinović )