Izbjegosmo rat

Rat je, kako vidimo, tema meseca, pa kad je već tako, jesam li imao drugog izbora osim da obnavljam gradivo. I tako, čitao razne teorije, Fon Klauzevica sam ostavio za zimu, podebela knjiga. I znate šta ću vam reći, s obzirom na ovosvetske okolnosti, držim da se ratovi retko događaju.

Evo, recimo, sinoć sam pao u iskušenje da povedem jedan pravedni rat, a svet je izbegao katastrofu samo zato što nemam komandu nad ratnim vojnim akumulatorima. Povod? Neko mi maznuo otirač ispred vrata. Dođem tako kući negde oko pola dva (AM) sa fine neke sedeljke; kiša, kao šta znate, lila celo veče, ja da obrišem cipele, kad ono međutim - nema otirača. Stajao tu otirač, hajde da kažemo, najmanje deset godina, tržišna mu vrednost (sa amortizacijom), što reko sir Oliver, prava bagatela 0,023 RSD. A opet, neko je pomislio da će mu krađa otirača popraviti finansijsku (ili neku drugu) situaciju.Drugi povod za rat - ubistvo Franca Ferdinanda, pardon, pomešah vremena - komšijska zloba otpada jer sa komšilukom živim u vrlo miroljubivoj koegzistenciji, a i da ne živim, da li bi komšiluku trebalo deset godina da mi napakosti krađom otirača.

Umesto da se strmeknem u krevet, da pročitam desetak stranica neke dušekorisne knjige i da utonem u san, odadoh se mračnim razmišljanjima. Da li mi, može biti - pade mi u neko doba na pamet - preterujemo sa kuknjavom na moćnike ovoga sveta (koji su, naravno, daleko od cvećki)? Zašto niko ne diže glas protiv nemoćnika ovoga sveta, koji su - otvaram novo poglavlje u istoriji političke filozofije - osnovni uzrok nemoći ovoga sveta? Onda mi na pamet pade jedna još mračnija pomisao. Da li, možda, belosvetski borci protiv nepravde i zaštitnici potlačenih nisu u stvari palamudžije i seratori?

Sećate se, kad ono bi, proletost kad mi je neki esteta maznuo onaj plastični poklopčić sa branika? Mesecima već uopšte i ne primećujem tu (nepotrebnu) rupicu na braniku, ali često postavljam sebi jedno politički krajnje nekorektno pitanje: ima li, ljudi Božiji, čovek koji nema para (ili ima a neće da ih potroši) da kupi bezvredni plastični poklopčić nego ga krade usred bela dana, pravo da ima automobil?

Ima li nadalje osoba koja krade još bezvredniji otirač pravo na stan ili bi bilo pravednije da stanuje u zemunici ili (još jeftinije) pod mostom? Već čujem komentatorske glasove, znali smo mi da je Basara crnokošuljaš i fašista, samo se folirao, bilo kurentno, sad je fašizam ponovo u usponu, pa pokazuje svoje pravo lice. Ali čekajte malo, demantujte me ako možete, zar fašizmi i ostali derivati svoju bazu ne pronalaze upravo među potuljenim kradljivcima automobilskih klapni i otirača?

Ko bi se, brate, drugi odazvao pokliču moćnika ovoga sveta koje, fakat, ne interesuju klapne i otirači, ali ih interesuje blago Luvra, zlato tuđih trezora i izvorišta nafte? Ali spavajte mirno, brzo sam sam se presaludimio, istuširao se i utonuo u san, pa nisam pokrenuo rat, a bejah na ivici. Pitanje je da li će neki drugi dilber kome maznu otirač imati tako dobre živce kao ja. Otirač je dovoljan razlog.

( Svetislav Basara )