Liberalizacija kocke

U Crnoj Gori su nedavno uvedene određene izmjene u obasti regulative koja se tiče igara na sreću. U javnoj debati se moglo čuti puno različitih mišljenja po pitanju toga kakvi porezi i druge dažbine se imaju smatrati adekvatnim, s obzirom na specifičnost ove djelatnosti.

Tokom dužeg perioda, igre na sreću su tretirane kao državni monopol. Međutim, sa vremenom je liberalizacija stigla i u ovu oblast, pa je u Evropi jako malo zemalja koje je još nisu u potpunosti liberalizovale. Izuzetak je Italija, gdje su nakon dugog perioda zabrane kocke tek tokom 2000-tih dozvoljeni neki njeni oblici, ali uz brojne restrikcije.

Regulativa u ovoj oblasti u okvirima EU još nije harmonizovana, već i dalje postoji dosta raznolik pristup od zemlje do zemlje. Razlozi leže u tome što je kocka uvijek povezana sa lokalnom tradicijom, etikom, kulturom, religijom...

Kocka je zabava, zadovoljstvo. Ipak, ona može da se pretvori i u štetnu aktivnost, kako po pojedinca, tako i po njegovo okruženje. S toga se postavlja pitanje da li je sa aspekta društva, odnosno javnog interesa, opravdano voditi restriktivnu politiku u ovoj oblasti ili je poželjno liberalizovati?

Zagovornici liberalizacije često koriste argument da kocka kod većine korisnika ne izaziva štetne posledice, već samo kod njihovog manjeg broja. Oni će izgubiti novac (na dugi rok u svakom slučaju), ali to je cijena koju plaćaju za zadovoljstvo kockanja.

Zagovornici liberalizacije takođe smatraju da bi ograničavanje kocke od strane države značilo da se ova ponaša paternalistički u odnosu na pojedince i da im ne ostavlja slobodu izbora i slobodu načina življenja. Sa aspekta liberala, posebno libertarijanaca, ovo je neprihvatljivo, jer uloga države ne bi smjela biti da štiti ljude od njih samih.

Protivnici kocke, na drugoj strani, argumentuju da kocka može izazvati značajnu štetu i drugima, a ne samo onima koji kockaju. Problematični kockari, koji kockaju pretjerano, kompulsivno i van svojih mogućnosti, utiču i na živote onih koji su sa njima materijalno ili emocionalno povezani. Ovdje se javlja tzv. humani trošak („human cost“) kockanja, koji se ogleda u pogoršanju kvaliteta života pojedinca, pogoršanim međuljudskim odnosima i emotivnoj šteti. Ovakav trošak se, jasno je, ne može kvantifikovati.

Kocka takođe može izazvati i društveni trošak, koji se uglavnom vezuje za prateće povećanje kriminaliteta, troškove policije, sudstva, zatvora... Ovakav trošak u krajnjem plaćaju poreski obveznici i njega bi, makar teoretski, bilo moguće kvantifikovati.

Istovremeno, kocka je djelatnost koja kreira zaposlenost i prihode za državni budžet.

Kocka jednom broju ljudi, dakle, donosi korist, a drugom broju štetu. Sa aspekta društva, pitanje koje se postavlja je: da li ukupna korist premašuje štetu?

Prema ekonomskoj teoriji cost-benefit analize, za svaku aktivnost je moguće kvantifikovati ukupne troškove i koristi. Sa aspekta države i vođenja javne politike, opravdane su one aktivosti koje dovode do najveće neto koristi ili najnižih neto troškova po društvo u cjelini. Prema ovoj teoriji, troškovi i koristi se posmatraju kroz monetarne vrijednosti, pa je ispravna ona akcija ili politika koja u konačnom čini društvo bogatijim.

Prema utilitarističkoj teoriji, sa aspekta društva, sreća ili nesreća, zadovoljstvo ili bol svakog člana društva su podjednako bitni, pa se javna politika ima ravnati prema pravilu da treba da obezbijedi „greatest happiness to the greatest number of people“ ili što veće zadovoljstvo/sreću za što veći broj ljudi.

Legalizacija kocke dovodi do većeg zadovoljstva za same kockare (što je sa utilitarističkog aspekta takođe relevantno) i do povećane ekonomske aktivnosti (zaposlenosti), ali istovremeno i do povećanja kriminaliteta i pratećih društvenih troškova, koje plaćaju poreski obveznici. Ovo je jedan od razloga zašto se na uslugu kockanja plaćaju i posebni porezi, koji bi jednim dijelom trebalo da pokriju povezane društvene troškove. Druga funkcija poreza na kocku je njeno poskupljenje i time smanjenje njene rasprostranjenosti.

Na žalost, društvene troškove i koristi od kocke je u praksi jako teško izmjeriti, pa se argumentacija za i protiv liberalizacije kocke zasniva isključivo na rezonovanju, a ne na računu, dok su zakoni u ovoj oblasti u krajnjem produkt političke borbe.

Zagovornici kocke će tvrditi da su koristi od zaposlenosti u sektoru i prihoda od poreza dovoljan razlog za promociju ove aktivnosti, zanemarujući to da se ista vrijednost mogla eventualno stvoriti i nekom drugom aktivnošću. Tako je moguće pretpostaviti da bi u nedostatku velike ponude za kocku, ljudi svoje vrijeme i novac koristili za druge vrste zabave koje su više radno intenzivne, što bi eventualno dovelo do veće zaposlenosti i manjih društvenih troškova.

Kada su u pitanju porezi na kocku, ne treba izgubiti iz vida da su oni regresivni, odnosno da više pogađaju siromašnije slojeve, koji su skloniji kocki. Iznos poreza koji se prikuplja od kocke se uvijek može prikupiti i nekim drugim, manje regresivnim porezom.

Klasična cost-benefit analiza se može smatrati unekoliko neadekvatnom za ocjenu prihvatljivosti kocke zato što se bavi samo ukupnim povećanjem bogatstva na nivou društva, ali ne i njegovom raspodjelom, niti pitanjima pravednosti i tokova novca (od siromašnih ka bogatima ili obratno?).

U novije vrijeme, sa pojavom interneta i on-line igara koje su pristupačne (skoro) svima, došlo je do nagle liberalizacije sa kojom se države jako teško mogu boriti. Cost-benefit analiza je prilično obesmišljena, budući da se koristi od kocke slivaju van granica predmetne zemlje, obično u off-shore kompanije, dok svi negativni društveni aspekti ostaju lokalnoj zajednici...

U ovakvim uslovima, pitanje liberalizacija ili ne je izgubila na značaju, jer je ona, makar sa aspekta postojećeg stadijuma tehnolgije, jednostavno - nametnuta.

www.facebook.com/alternativna.ekonomija

( Tatjana Kuher )