Komšinica Crnogorka

Juče, u prolazu između zgrada, srdačno mi se javila komšinica. Siguran sam da će se desiti nešto veliko. Mora.

Neće se na ljetnjim olujama završiti, jer do danas se obično javljala klimajući glavom, ili nekim pogledom upozorenja. Nikad mi to nije rekla, ali sam siguran da me je posmatrala kao antidržavni element, ali ne kao neprijatelja njene otadžbine. Nije se ona plašila za svoju domovinu, nego za svoju platu koja zavisi od onih koji su se proglasili za čuvare Crne Gore, a sami sebi određuju platu za tu funkciju, naravno. Državni posao. Država je firma. I niko nije obmanut, ne plaši se narod za državu, to je najobičnija laž, svi znaju sve i plaše se samo za svoju ličnu egzistenciju. Sebično čuvaju svoje sinekure, plate, benificije i veze, a očuvanje države je „patriotski“ izgovor za ono što jedu. Znaju.

Prošle godine na dan nekih izbora mi se takođe javila komšinica, ali usiljeno srdačno. Bio je to pobjednički pozdrav, signal da ona već zna i prije brojanja glasova da su njeni pobijedili moje. Ja nisam imao moje, iako sam glasao. Za nju su „moji“ svi osim njenih. Zaokružujem obično po sistemu eci-peci-pec, i dok ne dođem u onu kabinu tuge ne znam „koga ću“, ali idem samo iz jednog razloga, zato što znam koga neću sigurno. Zato.

Njen muž je jednom izrekao rečenicu koja je toliko iskrena da se više ne može smatrati glupom. Bez obrazloženja mi je rekao: „Jesi li vidio kako fino možeš da pišeš o knjigama?“. Nije poenta u tome što je autora teksta pitao da li je „vidio“ svoj tekst, već je pozadina tog pitanja dublja, on je kalkulisao i došao do rješenja. Sugerisao mi je da pišem o knjigama, kad mi to već „fino“ ide, da se manem „ostaloga“. Fino.

Njegov predlog je pošten i iskren. Njegov mozak je naučen da pravi kompromise, da nalazi idealna rješenja, da se ćutnja ozvaniči i legalizuje i nagradi. U njihovom braku on je naučio da ćuti i da ne iznosi mišljenja, a njegova žena je tu da podržava. Ona je tu da podržava svojski, ona je pravi sistemski vojnik. Dobrovoljac.

Zato mi je njena srdačnost bila upitna. Ako je ona predosjetila nešto, to „nešto“ će se zaista i desiti. Istina, Crna Gora ima samo jedan brod, i nije mi jasno kuda će toliki miševi. Elita uvijek ima priliku da ode i da živi lijepo. Ostali će da se preobrate, vrlo lako. Tako su skovani naši iskreni ljudi. Šta god da se desi i ako nekad neko drugi dođe na tron, oni će se samoproglasiti za najveće bundžije i one koji su oduvijek bili kontraši. Od onih koji su zidali ovaj naš Berlinski zid, čim padne, uzeće zastavu novu i reći da su bili inicijatori rušenja. Ostali neće doći do riječi ili će biti toliko razočarani isticanjima novopečenih otporaša da će im se sve iznova smučiti. Pi'.

Takvi će da propagiraju revanšizam i ostrašćenost ne bi li se dokazali. Uzalud ostalima čak i datumi na tekstovima koje su pisali i sva šikaniranja i svrstavanje koje su doživjeli zbog svojih djelovanja, pojaviće se novi likovi koji će se isticati. Ipak je ovo Crna Gora i lako se „ljudi“ preobrate. Šteta je što nemamo baš velike i uticajne stručnjake koji bi mogli da analiziraju psihu tih ljudi koji se preobrate, „promijene ploču“. Prelome.

Ne samo da svojim nastupima ubijede okruženje da su oni bili to što zapravo nisu, već ubijede i sebe. Oni vjeruju novom-sebi da su oduvijek govorili i mislili drugačije od onog kako su se ponašali. Iako demantuju sami sebe, nivo ushićenja u njihovom ponašanju i uzletu ka novom vrhu vlasti biće isti kao i u slučaju prethodne vlasti. Ludilo.

Zato mi se i desilo da sam upoznao nerealno mnogo bivših liberala, kojima samo fali vizit-karta na kojoj piše „Bivši Liberal“. Mnogi od njih tvrde da su čak i osnivači Liberalnog saveza, da su baš oni bili tu kad se rodila ideja. Smiješno.

Ono što mi nije smiješno je anatemisanje one šake stvarnih liberala i ljudi koji su devedesetih godina bili statistička greška među podivljalim narodom koji je krenuo na ratište. Njima su ljudi u maskirnim uniformama vitlali oružjem pod prozore, tukli ih i vrijeđali. Ista je partija bila na vlasti, iste face koje danas „čuvaju Crnu Goru“ proglašavajući nanovo iste ljude antidržavnim elementima, kao da im nisu oprostili otpor iz devedesetih. Međutim, oni se ne brane tim da su bili jedini državni elemenat, degutantno je i nema svrhe, a sve i da hoće da se njihov glas čuje, ne mogu da dođu na red od moje komšinice, pre-paid Crnogorke i ostalih.

( Đuro Radosavović )