Narkoza ćiriličnog komunizma

Jedan moj drug, poznati srpski književnik, inače u civilstvu diplomirani ekonomista, rado govori da je tješka grješka ekonomiju baš preozbiljno shvatati, jerbo da je ekonomija svojevrsna paranauka, ili u najboljem slučaju primenjena veština u kojoj ima više veštičarenja nego racionalnosti. Kao totalni laik i izraziti ekonomski antitalenat (što verovatno dokazuje i prosečno stanje na mom tekućem računu), sklon sam da mu poverujem.

Na drugoj strani, nije li “sve ekonomija”, kako nas - svako na svoj način - ubeđuju i marksisti i tzv. neoliberali? Pa jeste, baš kao što je i “sve seks”, kako su svi iole pametni ljudi oduvek podozrevali, a onda to Frojd i naučno dokazao. Uostalom, nismo li svi kroz život uglavnom opsednuti što ekonomijom tj. preživljavanjem, što seksom, tj. opet preživljavanjem, uz ne- što užitka, a možda čak i smisla? Jesmo, ali to ni na koji način ne znači da ogroooomna većina nas neće doživotno ostati suštinski diletanti i u jednom i u drugom.

Čemu ove lamentacije? Evo me pomalo i zabavlja ovo “Vučićevo” (navodnici jer je stvar šira od pojedinca, makar i tako wannabe omnipotentnog) koprcanje u mreži tzv. reformi. Ceo ovaj traljavi igrokaz vašarskog nivoa s koreografisanom ostavkom “deteta Laze” koje tobož štreberski bezdušno traži “radikalne rezove”, a onda dobrodušni Gospodar, sve hvaleć’ ministra kako je teoretski u pravu, stvar ublažava do za narod podnošljive mere, posledica je jednog radikalnog nesporazuma, koji je na dubljem nivou možda i tragičan, ali na pojavnom je i dalje zabavan - i tako sve dok ne dođe vakat kad više ništa neće biti smešno.

E, taj nesporazum, to je prava tema ovog teksta. Svi su se pre koju nedelju ostrvili na Kori Udovički što je rekla da su građani, činom glasanja za ovu i ovakvu vlast, glasali i za kontroverzni Zakon o radu i druge “reformske mere” koje de facto likvidiraju ostatke socijalističkog nasleđa u Srbiji. Razume se da to formalno nije tačno, jer je parlamentarna demokratija stvar ipak mnogo složenija od toga. Pa opet, suštinski je Udovički u pravu: čin glasanja za nekoga znači i strateško slaganje s osnovama njegove, je li, “vizije”.

Međutim, ima i nešto, tako da kažem, suštinskije od suštinskog, a na tom bi nivou Kori U. ponovo bila - u krivu. Evo o čemu se radi.

Ima već neko vreme kako je pomodno verovati da živimo u postideološkom svetu, pa u njemu ni termini kakvi su kapitalizam ili socijalizam nemaju ona svoja ranija “jaka” značenja; gotovo da ih je nemoguće pisati bez navodnika. Čak i da je tako u stvarnosti (što je barem dubiozno), tako ipak nije i zadugo neće biti u glavama i srcima ogromne većine “običnih ljudi”. Koji su se, doduše, prilagodili implicitnoj zapovesti elita utoliko što stvarno sve ređe spominju same te “izme” kao takve, ali to je najmanje važno: kad zagrebete samo malko, malkice po njihovom sistemu vrednosti, videćete da je on duboko impregniran “samoupravno-socijalističkim” shvatanjem ekonomije i društva. Ne bavim se ovde time da li je to “dobro” ili “loše” - o tome se sudi mahom shematski, na osnovu sopstvenih ideoloških kompasa.

Elem, Udovički (kao primer) polazi od pretpostavke da je ova vlast “reformska”, ergo suštinski prokapitalistička, što je iz njenog racionalističkog ugla sasvim logično. Međutim - da li je tzv. prosečan srpski birač zaista glasao za Vučića, Nikolića i Dačića kao za “reformiste”? Nemoguće je da postoji iko ozbiljan ko bi iskreno verovao u tako nešto.

Iz ugla liberalno-tehnokratskih elita, koje Udovički odlično utelovljuje, srpske vlasti od 2000. naovamo “nisu bile dovoljno reformske”, pa ova sadašnja treba da nekako doreformi zemlju.

Ali, iz ugla “prosečnog glasača” stvari stoje upravo suprotno. “Kapitalizam”, “reforme”, “privatizacija”, “tržište” i tome slično su Zle Stvari, koje su se za vreme “dosmanlija” sasvim razgaćile i razbahatile, načisto urnisavši Srbiju, srpsku ekonomiju, firme, domaćinstva... sve živo. Srbija “od Đinđića preko Koštunice do Tadića” je Srbija “pljačkaške privatizacije” (intimno se ni ne veruje da uopšte može postojati i neka drugačija), sveopšteg lopovluka, “rasprodaje resursa strancima” i ostalih užasa. Od Nikolića, Vučića i Dačića kao fundamentalno “narodnih ljudi” kojih se sa nežnošću sećamo iz devedesetih, a sasvim nezavisno od njihove trenutne formalne ideološke automarkacije, njihov je birač intimno očekivao svojevrsnu “kontrarevoluciju”: nekakav prećutni povratak socijalizmu, dakako ne onom Titovom, nego nečemu što bismo mogli da nazovemo utopijom ćiriličnog komunizma: samoupravljamo, imamo zagarantovana radna mesta u državnoj administraciji i propalim fabrikama koje će volšebno da ozdrave pukom belomagijskom silom “poštenja” naših novo-starih rukovodilaca, jedino što umesto pionirskih marama imamo Svetosavske balove, i umesto Dana Republike slavimo Uskrs, Božić i bezbrojne krsne slave.

A sad najedared - “reforme”!? Pa, nismo se tako dogovorili, to dosmanlijsko zlo smo već imali i bez vas... “Vučić” (i Vučić) zna da je dospeo na vlast zahvaljujući tom dubokom nesporazumu , i zato toliko panično okleva da probudi svog “prosečnog glasača” iz prijatne mu narkoze. Nemojte se začuditi ako od tog buđenja sasvim odustane jer on, za razliku od tehnokratskih odlikaša iz belog sveta, zna s kim ima posla, pa prećutno poručuje i samom sebi i tom svom biraču: “Znam ja nas...” Ostatak videti kod Ćopića.

(Vreme)

( Teofil Pančić )