NEKO DRUGI
Njemačka i SAD - nezapamćen prekid
Iako se Nemci, a i Evropljani u celini, neumoljivo kreću u tom pravcu, imaju svoje rezerve. Ako više ne mogu da veruju Americi, mogli li zaista da veruju Rusiji? Što je još važnije, mogu li sa Rusima postići sporazum čije će poštovanje biti isplativo i nužno Rusima?
Desetog jula, nemačka vlada je uputila zahtev za hitno povlačenje šefa misije CIA u Berlinu. Takvi zahtevi nisu neuobičajeni, čak ni među navodnim saveznicima. Međutim, neobično je njihovo objavljivanje, i to na velika zvona. Šta je razlog ovog, kako ga neki već nazivaju, „nezapamćenog prekida“ vrlo bliskih odnosa Sjedinjenih Američkih Država i Savezne Republike Nemačke koji traju od 1945. godine?
Već sutradan, ova tema je poslužila kao povod za dva velika članka, kolumnu u Los Angeles Timesu i veliku priču u nemačkom Der Spiegelu. U oba članka izražava se pesimizam da se nezapamćeni prekid može brzo, ili uopšte, popraviti.
Kolumna Džejkoba Hajlbruna u Los Angeles Timesu nosila je naslov „Nemačko-američki raskid“. „Raskid“ je nedvosmislena reč. Nakon pregleda različitih nemačkih komentara, Hajlbrun završava sledećim upozorenjem:
„Ako Obama nije u stanju da obuzda špijuniranje Nemačke, možda će mu postati jasno da zapravo podstiče njeno pretvaranje iz saveznika u suparnika. Obamino Auf Wiedersehen dugogodišnjem savezniku zadalo bi takav udarac američkoj nacionalnoj bezbednosti kakav ne bi mogla da opravda nikakva količina prikupljenih tajnih podataka.“
Ako se Hajlbrun mnogo ne nada da će njegov savet biti poslušan u Vašingtonu, onda tek nema nade za udarni članak u Der Spiegelu od istog dana. Ovaj dugački članak nosi naslov „Nemački izbor: Amerika ili Rusija?“ Jedan podnaslov glasi „Poslednja kap“. U članku se ne citira neki levičar ili neko ko već dugo zagovara bliže odnose s Rusijom. Umesto toga, citira se jedan konzervativni zagovornik slobodnog tržišta i čvrstih odnosa sa SAD, koji predvodi organizaciju pod nazivom Atlantski most. Potpuno očajan, on kaže: „Ako se ispostavi da su (najnovije optužbe o špijuniranju) tačne, vreme je da se ovo prekine.“ Obratite pažnju da u članku stoji da je vreme za prekid, ne za dodatne rasprave ili pregovore. Prosto prekid.
Još jedan rečit detalj: američki ambasador u Nemačkoj ne govori nemački. Ruski ambasador ga govori toliko tečno da mu se naglasak jedva primećuje. Ulaz u kancelariju američkog ambasadora zaštićen je najvećim mogućim stepenom obezbeđenja, koje prevazilazi čak i obezbeđenje ulaza u Ovalnu sobu Bele kuće. Ulaz u rusku ambasadu toliko je opušten da to izaziva nevericu.
Da li je ovaj nezapamćeni prekid toliko iznenadan i neočekivan? Danas sve veće i manje novine u Nemačkoj, SAD, Francuskoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama pišu o ovoj priči, analizirajući njene uzroke i nudeći svoja rešenja. Svi članci prvenstveno tragaju za krivcem. Glavni osumnjičeni su Nacionalna bezbednosna agencija (NSA) i predsednik Obama. Ali da li je prosto u pitanju nesmotrena odluka NSA ili Obame? Drugim rečima, da li je moglo drugačije? Naravno, u nekim detaljima. Američka vlada se ponašala glupo i trapavo. Međutim, problem je strukturni, a ne u usputnim greškama i gluposti vlastodržaca u SAD. Osnovni problem je u tome što je Amerika, i to već duže vreme, u geopolitičkom padu. To joj se ne sviđa. Zapravo, ona to ne prihvata. U svakom slučaju ne zna kako da s ovim izađe na kraj, to jest, da minimizira štetu. Tako pokušava da obnovi nešto neobnovljivo - američko „predvodništvo“ (čitaj: hegemoniju) u svetskom sistemu. Ovo čini Sjedinjene Države veoma opasnim akterom. Nezanemarljiv broj političkih agenata u SAD pozivaju na neku vrstu odlučne „akcije“” - šta god to značilo. A ishod američkih izbora će možda u velikoj meri zavisiti od toga kako američki politički akteri odigraju tu igru.
Ovo shvataju svi Evropljani, a sada posebno nemačka kancelarka Angela Merkel. Amerika je postala veoma nepouzdan“ partner“. Tako da se čak i oni nostalgični za toplim zagrljajem „slobodnog sveta“ u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama pokunjeno pridružuju manje nostalgičnim ostalima u razmišljanju kako da geopolitički prežive bez SAD. A to ih gura ka logičnj alternativi, evropskom šatoru u koji spada i Rusija.
Iako se Nemci, a i Evropljani u celini, neumoljivo kreću u tom pravcu, imaju svoje rezerve. Ako više ne mogu da veruju Americi, mogli li zaista da veruju Rusiji? Što je još važnije, mogu li sa Rusima postići sporazum čije će poštovanje biti isplativo i nužno Rusima? Možete se kladiti da se danas u užim krugovima nemačke vlade upravo o tome vodi rasprava, a ne o tome kako popraviti nepopravljivo izigrano poverenje sa Sjedinjenim Državama.
(Fernand Braudel Center; Peščanik.net; preveo: I. PAVLOVIĆ)
( Imanel Volerstin )