Pustite Skolarija i Brazil - naš fudbal propada!

U danima kada je Crnu Goru drmala mundijalska groznica, tiho i prilično nezapaženo naši klubovi još jednom su pokazali u kakvom je stanju CG fudbal.

Od naredne sedmice nećemo imati predstavnika u Uefinim takmičenjima. Sutjeska i Budućnost bez nade dočekuju revanš mečeve drugog kola kvalifikacija. Ne računajući dvije pobjede podgoričkog tima nad predstavnikom San Marina, učinak na evropskoj sceni do sada je - remi i pet poraza.

Na šest mečeva protiv timova iz Slovenije, Bosne i Hercegovine, Moldavije i Kipra, CG klubovi nisu postigli ni gol! Po zvaničnoj statistici uputili su 30 šuteva (pet po utakmici), a svega osam puta pogodili su okvir gola, s tim da je samo jedan od tih osam udaraca ozbiljnije ugrozio golmana, a to je bio pokušaj glavom iz prekida! Ostale su, dakle, još dvije utakmice, koje teško da će bitnije popraviti očajnu statistiku i utisak...

A baš u to vrijeme, iz noći u noć, na Javnom servisu održavali su se skupovi na kojima su se rješavala „globalna fudbalska pitanja”. Do detalja su analizirane utakmice, uz mnogo opservacija koje bi podigle gledanost njemačkih, britanskih, italijanskih, holandskih i ostalih TV šoua, posvećenih Mundijalu...

Tako su se iz male Crne Gore čula mišljenja da je „Del Boske poveo pogrešne igrače”, da je „Van Gal srećković”, da Njemačka „igra prevaziđen fudbal”... Kakve je tek kritike iz podgoričkog studija pretpio jadni Skolari. A tek Fred - da je čuo šta o njemu misli crnogorska stručna javnost odmah bi se oprostio od fudbala i povukao duboko u prašume Amazona... Bilo je još mnogo toga...

Nema, naravno, ništa sporno u kritici i razmjeni mišljenja o fudbalu, sporno je samo to što se pored tolikog znanja crnogorskih fudbalskih poslenika, crnogorski klupski, a samim tim i fudbal uopšte, bukvalno urušava iz godine u godinu. Na svim nivoima.

Da li se neko sjeća da je svih ovih godina neko ko radi u našem fudbalu rekao jednu jedinu riječ kritike i upozorenja? Da li se neko nekad oglasio nakon što je Mogren primio 12 golova od Kopenhagena, Budućnost eliminisana od Fljamurtarija, a Rudar od jermenskog Širaka? Da li je neko od crnogorskih fudbalskih mislilaca javno osudio evropske farse Čelika, prošle i ove sezone?

I da li je neko, na kraju krajeva, rekao da je naša liga užasno loša i nezanimljiva, te da je iz sezone u sezonu sve slabija? Da li je neko, pored mnogo dobrih stvari koje je napravila naša najbolja selekcija, našao jednu jedinu zamjerku, posebno nakon nekih bolnih i teških poraza (Češka, Ukrajina, Moldavija)? Da li se neko oglasio kada je selektor smijenjen poslije prvog poraza?

Zašto se ćuti? Znači li to da nema šta da se kaže? Nije valjda - u fudbalu uvijek ima nešto da se kaže. Pa, pričalo se danima o Brazilu, Argentini, Holandiji... Da li se svako oprečno mišljenje doživljava kao „napad”, da li to i u fudbalu postoje „državni neprijatelji”?

Reći će neko - najlakše je kritikovati. Tačno. Nemoguće je, međutim, da se propadanje crnogorskog fudbala ne primjećuje. Da li je, onda, neko ponudio neko rješenje, neki „akcioni plan” da poboljša stvari? Naravno da nije, jer ako niko ne kritikuje onda je, logično, sve - idealno.

Ada li ima ljudi koji bi mogli i da kritikuju, zapravo da realno sagledaju situaciju u našem fudbalu, i da ponude neke promjene - na papiru imamo ih i za izvoz. Pa valjda, ako se ne ustručavaju da ukažu gdje griješe Van Gal, Skolari, Lev i Del Boske, šta je problem u njemačkoj, brazilskoj i španskoj selekciji, trebalo bi valjda da znaju i šta fali našem fudbalu. Pa bi mogli malo i da mu se posvete, kad su već tu...

U Crnoj Gori ima preko 300 trenera sa Uefinim diplomama, od B do profi. Lako je moguće da smo zemlja sa najviše trenera po glavi stanovnika u Evropi i svijetu. U Crnoj Gori, prema popisu iz 2011. godine ima 230 hiljada punoljetnih muškaraca, što znači da je svaki 800. muškarac trenerski obrazovan! Malo ih je u inostranstvu (Božović, Petrović, Radulović, Vukićević i Radanović), ostali su u Crnoj Gori...

Prvi fudbalski „element” je, naravno, rezultat i on je mjerilo uspjeha i (stručnog) rada. Drugi je stvaranje igrača, s tim da su, naravno, oba usko povezana.

Zanemarimo sada rezultate naših klubova, iako su takvi zato što su ekipe, sastavljene od igrača, takve kakve su. Užasno slabe. Šta je sa stvaranjem igrača?

U posljednjih osam godina, od kada je Crna Gora nezavisna država, iz naših klubova nije „izašao” ni jedan jedini fudbaler. Priča o talentovanoj naciji je imaginacija i proizvoljna pretpostavka (isto kao što je imaginacija da Njemci nisu talentovani za fudbal, već da su mašine - mašina ne daje gol kao Gece u finalu), dok je činjenica da za osam godina nijedan igrač iz Crne Gore nije bio, recimo, pojačanje ni za posrnule Zvezdu i Partizan (osim, donekle, Vešovića), koji su, tradicionalno, bili „usputne stanice” za naše najveće asove. Nisu to bili Stjepanović, Ćetković, Lakić, Vujović, Grbić...

I takvi - nikad slabiji - beogradski veliki klubovi više Crnu Goru i ne doživljavaju kao ozbiljno tržište. A Savićević, Mijatović, braća Brnović, Petrović, Drobnjak, Saveljić... ranije Rašović, Lazarević i mnogi drugi iz Podgorice i Nikšića dolazili su kao zvijezde u Beograd, Zagreb i Split.

Amomci, koji su iz naših klubova napravili transfere direktno u Evropu (Đorđević, Bakić, Alić) - nisu se, najblaže rečeno, naigrali u svojim klubovima... Sada su na potezu Boljević i Cmiljanić (PSV) i Mugoša (Kajzerslautern) da demantuju priču da ne pravimo fudbalere za veliku scenu... Mogli bi, zapravo, da budu izuzeci koji potvrđuju pravilo.

Od fudbalera koji su iz crnogorskih klubova otišli u inostranstvo samo Mirko Raičević, nekadašnji kapiten Budućnosti, ima dugogodišnji staž - šest neprekidnih sezona u Ukrajini. Ostali se uglavnom vrlo brzo vrate u domovinu (primjer - Orlandić, prvi strijelac na prošloj polusezoni, nakon pola godine u Izraelu, ponovo je u Zeti).

Nemamo, dakle, ni rezultate, a što je još gore - ni igrače. Posljedice su dalekosežne, jer se odražavaju na nacionalnu selekciju.

Mnogo puta smo iznosili zabrinjavajuće podatke da naši reprezentativci, oni najbolji - nikada nisu igrali u seniorskim kategorijama crnogorskih klubova (mnogi nisu ni počeli da se bave fudbalom u Crnoj Gori). Nijedan naš reprezentativac nije proizvod crnogorske škole, svi su oni učili fudbal daleko odavde i zato su, valjda, i napravili nešto u životu i karijerama.

Da li se neko od onih koji su se zabrinuli kako će se Brazil oporaviti od poraza u polufinalu Svjetskog prvenstva (!!!!!) ili Španija od eliminacije u prvoj fazi, makar javno zapitao šta će biti sa našom selekcijom kada Vučinić, Baša, Drinčić, Damjanović, Vlado Božović, Pavićević i još neki momci, koji su u nacionalnom timu sedam godina, kažu - dosta je, ne mogu više?

Dileme nema da su kvalifikacije za Euro 2016 posljednja šansa ove generacije da ode na veliko takmičenje. Nakon kvalifiikacija i, daj Bože, Evropskog prvenstva, ostaće - Jovetić i Savić.

Ali, sve i da naša reprezentacija ode u Francusku, fudbal neće prestati da se igra, doći će novi dan, nove utakmice, nove kvalifikacije. Pa i Letonija je bila učesnik šampionata Evrope, Slovenija ima i Euro i Mundijal, Mađarska je nekada davno bila super-sila... Fudbal je proces, u kome ne smije da bude prekida. To je proces u kome moraju da postoje analize, planovi rada, aktivnosti, kontrola... A toga u Crnoj Gori nije bilo, niti će, nažalost, ikada i biti ozbiljnog pristupa fudbalu. Kao da je srozavanje prirodna pojava, koji ne može da se spiječi ili ublaži. Makar da se pokuša.

Brazil će se nekako snaći i bez brige iz Crne Gore, a našem fudbalu neće pomoći niko iz Brazila. Našem fudbalu možemo pomoći samo mi, odnosno samo oni koji rade u fudbalu.

A ako ne mogu, neće i ne znaju, onda neka makar neke „nove Skolarije” ubuduće ostave na miru. Bilo bi degutantno za četiri godine slušati istu priču, dok se Čelik ponovo „sprda”, a ostali naši klubovi broje poraze i primljene golove.

( Aleksandar Radović )