Mihael Frede: Sposobnost uma da pravi izbore i donosi odluke

Pojam slobodne volje i porijeklo tog pojma su predmet beskonačne rasprave, a vjekovna rasprava o tom pojmu ukazuje na svu neodređenost samog pojma.

Mihael Frede polemiše u svojoj knjizi “Slobodna volja - poreklo pojma u antičkoj misli”, sa onima koji su tvrdili da je stvarni tvorac pojma slobodna volja bio sveti Avgustin.

Prema Fredeu, Epiktetov pozni stoicizam je odgovoran za razvijanje pojma slobodne volje, a sam Avgustin je pojam preuzeo i razvio u svojim razmatranjima. Frede postavlja pitanje - nije li ovaj pojam iscrpio svoju korisnost, nije li on prije teret nego što je od stvarne pomoći u razumijevanju nas samih i onog što činimo.

Da bi se razriješila ta dilema Frede se vraća korijenima pojma, koji se nalaze u antičkoj Grčkoj, i pita se kojoj svrsi je pojam slobodne volje izvorno trebalo da služi.

“Kad se u antici prvi put pomislilo da ljudi imaju slobodnu volju, zašto se rodila ta pomisao, te šta je bilo sadržano u pojmu slobodne volje kada se o ljudima počelo misliti na ovaj način“. Da bismo ispitivali slobodnu volju moramo imati u vidu složenost ovog pojma. On se sastoji iz pojma volje i pojma sloboda.

„Ovi pojmovi volje i slobode moraju biti takvi da ima smisla reći da imamo volju koja je slobodna“.

Pojam volje jeste pojam o našoj sposobnosti da pravimo takve izbore ili da donosimo odluke koje nas tjeraju da postupamo na način na koji postupamo. A slobodni smo ako to činimo bez prinude, po sopstvenoj savjesti, to jest reći da su ljudi slobodni znači da nam svijet ne postravlja takva spoljašnja ograničenja, koja bi nam onemogućila dobar život. Platon i Aristotel ne operišu pojmom slobodne volje. Možda je napribližniji pojam koji oni upotrebljavaju - htijenje.

To je oblik želje specifične za um, kad um nešto želi.

“Ukoliko um prepoznaje, ili veruje da prepoznaje, nešto kao dobro, on to hoće ili želi“. Pojam volje po prvi put dobijamo sa stoicizmom, naročito kod Epikteta. Oni volju doživljavaju kao sposobnost uma ili razuma da pravi izbore i donosi odluke.

Ta sposobnost, koju svi imamo, ipak se u svakom od nas formira i razvija na različite načine. Njeno razviće prvenstveno zavisi od napora i brige koju ulažemo da bismo unapredili tu sposobnost, a čije razvijanje isto tako možemo zanemariti. Na taj način formirana i razvijena volja objašnjava različite izbore i odluke koje različiti ljudi prave i donose. Slobodu stoici razumiju kao pitanje sposobnosti da se djela bez ičije pomoći, po sopstvenoj odluci, iz poterbe da se postupa nezavisno.

“Stoički pojam slobodne volje jeste pojam o moći da se prave izbori koji odgovaraju stvarima kakve jesu, koji nisu izobličeni lažnim verovanjima i pogrešnim stavovima ili fantazijama ili pustim željama“. Pojmom slobodne volje operišu i prvi hrišćanski mislioci i taj će pojam zahvaljujući uticaju hrišćanstva naići na skoro opšte prihvatanje. Origen je bio prvi hrišćanski pisac koji je detaljno i sistematično pisao o slobodnoj volji.

Bog je stvorio slobodne ljude. Njihovo djelovanje je zato podložno božjoj kazni ili nagradi jer posjeduju slobodnu volju koju upotrebljavaju na dobar ili (po)grešan način. Kada se govori o slobodnoj volji naročito je značajna Avgustinova promišljanja. Njegov pojam volje radikalno je drugačiji od svih njegovih predhodnika, a naročito od grčkih filozofa.

Prema njegovom učenju mi smo slobodnu volju izgubili čineći prvobitni grijeh. On ne govori što je i u čemu se sastoji taj grijeh. Ali kaže da je prvobitni grijeh moguć samo zbog nedostatka mudrosti, ili zbog nemoći da se mudrost upražnjava. U prvobitnom stanju nije bilo potrebe za političkom zajednicom, za zakonima, za prinudom. Međutim, ljudi su postali pokvareni, sebični, pohlepni, zavisni, nasilni... tako da su u nedostatku mudrosti tragali za onim što su smatrali svojim prije negoli zajedničkim dobrom. Ljudi više nijesu slobodno slijedili mudre.

Prirodni autoritet mudrih zamijenjen je političkim autoritetom vladara, potpomognutim nametnutim zakonima. Otuda i gubitak slobodne volje. Frede zaključuje: “Pojam slobodne volje sadrži ideju sposobnosti da se prave izbori i donose odluke koji se svode na čovekovo htenje da se nešto učini. A ta sposobnost treba da bude potencijalno ili delotvorno slobodna, u smislu da, ukoliko je delotvorno slobodna, nama ničeg na svetu, ni sile ni moći u svetu izvan nas koje nas mogu sprečiti da na osnovu te sposobnosti pravimo izbore i donosimo odluke kakve su nam neophodne da ostvarimo dobar život...

Da li imamo volju koja je delotvorno slobodna, zavisi od našeg otpora tome da nas svet ne porobi i da na taj način predamo svetu, moćima i silama koje upravljaju svetom vlast nad sobom, vlast čak i nad svojim izborima i odlukama“. Naše svakodnevno življenje i naše odluke ne daju nam za pravo da problem slobodne volje odložimo u istoriju filozofije, kao pojam koji nema svoju praktičnu svrhu. Itekako je taj pojam aktuelan. Da nije tako ne bi bilo toliko nasrtaja na slobodnu volju, na slobodno odlučivanje, na kraju krajeva na slobodu kao takvu. Ne bi se toliko insistir

( Ranko Vuković )