Košarka u vreme Mundijala

San Antonio Spursi su napravili čudo. Sa grupom veterana i igrača na koje niko nije preterano računao, uspeli su da u pet utakmica pregaze Majami Hit i uzmu NBA titulu. Završna utakmica je bila pravi košarkaški vestern u kome je Lebron Džejms bukvalno leteo po terenu i iznenada zakucavao, pogađao trojke sa osam metara, ali za razliku od kaubojskih filmova, jedan heroj nije dovoljan da se pobedi dobro organizovani protivnik. Spursi su odbranili Alamo.

Ovaj spektakularni košarkaški događaj ipak ostao je na medijskim marginama jer sada traje Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ipak, za razliku od iskusnog tim-menadžera Hita Peta Rajlija, i trenera Spursa Grega Popovića, postoje drugi košarkaški poslenici koji uspevaju da probiju sport među obručima na naslovne strane, i u sred Mundijala. To su Nebojša Čović i Duško Vujošević.

Posle fijaska u „Utisku nedelje“, neko bi rekao da je inteligencija ove dvojice mahera precenjena. Ne bih se složio, mislim da sve što rade vrlo lukavo, ali da njih dvojica precenjuju inteligenciju javnosti kojoj se obraćaju.

Sportski dvoboj dva sportska giganta, Čović i Vujošević preneli su na nivo politike, pokušavajući da dokažu kako je onaj drugi bolje finansiran ili više favorizovan unutar košarkaških institucija. Srpski politički vrh i javnost međutim nisu shvatili da su problem Zvezde i Partizana u celini izneli u sferu politike kao jedinu u kojoj ima smisla razgovarati o ova dva giganta i odjednom su krenule inicijative da se problem u sportu reši kroz privatizaciju klubova.

Sad kad je ministru Vanji Udovičiću i zadato da osmisli model privatizacije klubova, došao je trenutak da se objasni ključna stvar – Crvena zvezda i Partizan nisu obična sportska društva. Oni su temelj sporta u Srbiji. I jedini način da funkcionišu jeste da se vode kao politički projekti.

Uostalom, privatizacija u Srbiji ništa nije rešila.

Ali i da jeste, Zvezda i Partizan ne mogu funkcionisati tržišno iz prostog razloga što je njihova infrastruktura prevelika da bi sama sebe izdržavala bez izdašnih intervencija koje jedino mogu doći iz sveta politike. Nema sumnje da su u svetu neki veliki klubovi privatizovani, iako oni najprofitabilniji poput Reala i Barselone nisu, međutim nigde se nije desilo, uključujući i Sjedinjene američke države, da neko privatizuje čitav sport. Naravno, jesu NBA klubovi privatno vlasništvo i Liga jeste preduzeće ali su omladinske kategorije iz kojih se regrutuju igrači vezane itekako za državu, pre svega za sistem srednjih škola i univerziteta koji gaje sportske programe, stipendiraju talente i vode takmičenja.

Zvezda i Partizan su tako ustrojeni da se obrni-okreni sav sportski talenat sliva kod njih, i da dečaci već vrlo rano postaju njihovi stipendisti, da se doseljavaju u Beograd, da se njihovim roditeljima pronalaze poslovi kako bi te migracije išle što lakše itd. Nisam siguran da je uopšte moguće izračunati koliko takva infrastruktura zapravo košta, i ona funkcioniše upravo zato što u Upravnim odborima sede političari i direktori javnih preduzeća.

Iskreno, teško mi je da zamislim „bogatog Arapina“, to mitsko biće evropskog fudbala kako se angažuje na tome da pronađe posao roditeljima dečaka iz Kruševca kog je Zvezda dovela u svoj omladinski pogon. U slučaju, da „bogati Arapin“ to odluči da reši novcem, Zvezda bi ubrzo upala u red klubova koji krše pravila Finansijskog fer pleja, i to ne zbog dugovanja, kao sada, već zbog trošenja koje prevazilazi prihode.

Finansijski fer plej i ekonomska kriza u Italiji su vidljivi i na ovogodišnjem Mundijalu. Reprezentacije vrve od igrača iz ruske i ukrajinske lige, čije gazde očigledno nemaju problem sa poslovanjem „na crno“ ili sa plaćanjem UEFA „poreza na luksuz“, uz rame sa njima su i turski klubovi koji reflektuju tamošnji ekonomski bum. Međutim, veliki je uspon i nacionalnih liga. Začuđujuće veliki broj talentovanih Holanđana nije našao uhlebljenje van zemlje, Rusi su bazirani kod kuće, kao i tradicionalno lojalni Meksikanci. Dakle, osnovno finansijsko „pogonsko gorivo“ naših klubova a to je prodaja igrača, trenutno nije u modi, tržište je suženo i traži se samo „roba“ vrhunskog kvaliteta.

U perspektivi dakle, naši klubovi neće moći da ostvare prihode kojima bi mogli pokrivati svoje rashode, i najbolje rešenje za njih je da ostanu u sadašnjem statusu političkih mezimaca gde se masa problema rešava na netržišni način.

Naša sportska infrastruktura naprosto ne može da izdrži privatizaciju Zvezde i Partizana jer nikada nije ni projektovana za takav događaj. Koliko god građani lako kupovali ideju da se u našem sportu mogu definisati ekonomski odnosi koji krase organizacije Hita i Spursa, i radni odnos Lebrona Džejmsa, rezultat privatizacije može samo biti igranje četiri-na-dva sa derbija Zvezde i Partizana, samo što ovog puta neće sudija izbaciti igrače sa terena već glad.

( Dimitrije Vojnov )