Mit

Krajnje je vreme da se sruši taj mit o prijateljskim odnosima između Rusije i Srbije. Ne u onom diplomatski kolokvijalnom smislu kada se tom formulacijom želi reći da između zemalja postoji saglasnost oko mnogih stvari i ništa više od toga. Nego kada se na taj način naglašava da su odnosi tako ekskluzivno dobri da prelaze u „bratske“, kako ih je pre neki dan, prilikom posete ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, okarakterisao njegov srpski kolega Ivica Dačić.

Doduše, „bratski odnosi“, kako iz naše narodne tradicije znamo, uopšte ne moraju biti dobri; time se samo izražava njihovo poreklo, koren - krvno srodstvo. Moguće je, dakle, da se ta floskula „bratski odnosi“ namerno (lukavo!?) upotrebljava zbog svoje dvosmislenosti, jer onda svako može da uzme šta mu odgovara. Ipak, što bi se reklo, „iz konteksta“ proizlazi da se (i) na taj način želi naglasiti visok, zapravo najviši mogući nivo bliskosti, saradnje, usaglašenosti, jedinstva. I, što je najvažnije, poseban, ne profani, na interesima utemeljen, nego emotivan, „dubinski“ karakter veze.

To je mit. Posmatrati odnose između država kao da se zasnivaju na emocijama, osećanjima, a ne na razumu i realnosti upravo je ono što odlikuje mitsko poimanje sveta i života, mitski pristup stvarnosti.

Svako zna staru (Čerčilovu) izreku: „Engleska nema ni prijatelje ni neprijatelje, Engleska ima svoje interese“. To, naravno, ne važi samo za Englesku. To važi za (gotovo) sve zemlje, posebno velike, sa imperijalnim ambicijama. Pa tako važi i za Rusiju i njen odnos prema Srbiji. Tako je bilo u prošlosti - istoričari su to već dobro pokazali, pa u to ovom prilikom nećemo ulaziti - tako je i danas.

Njena politika prema Kosovu - da krenemo od tog „najbolnijeg srpskog pitanja“ na kojem se taj mit poslednjih godina naročito održava i osvežava - Rusiju ništa ne košta. Zbog te politike ona ne mora da žrtvuje ni delić svojih interesa u najudaljenijem kutku planete.

Naprotiv, dobro joj dođe u globalnom nadgornjavanju sa svojim mega-partnerima. Više, dakle, tu Srbija koristi interesima Rusije nego što Rusija pomaže Srbiji u ovom njenom drugom kosovskom boju.

Još se bolje to vidi kad se sa visina nacionalne politike spustimo u svakodnevicu, do sitnica koje život znače. Dakle, kad Rusi kupuju naše jabuke nema tu ništa prijateljski, kao i kada nam ih vraćaju zato što (navodno ili stvarno - nije izvesno) imaju višak pesticida. Isto je i kad zbog svojih kontrasankcija Evropskoj uniji iznenada odluče da kupuju naše meso, a onda, kad se predomisle, počnu to meso da nam vraćaju. Sad im treba - sad im ne treba. I to je u redu, samo što onda tako treba i da se kaže. Nigde se, međutim, ruska politika ne vidi tako jasno kao u oblasti gde su srpsko-ruske veze najjače. U energetici.

O tome sam u poslednje vreme na ovom mestu pisao mnogo, pa ne bih ponavljao. Želim samo da podsetim da se gubici koje je Srbija zbog toga pretrpela, i koje će po svoj prilici i dalje trpeti, mere milijardama dolara. Tako da, između ostalog - kao što sam pisao još pre nekoliko godina u jednoj drugoj prilici (vidi: Novac, br. 40, jun 2009) - Rusija nama pozajmljuje naše pare.

Poseta Sergeja Lavrova bila je idealna prilika da se visokom ruskom zvaničniku i bliskom saradniku predsednika Putina postave neka pitanja. Prvo, kako Rusija misli da obešteti Srbiju zato što praktično besplatno koristi naše izvore nafte i gasa (pa nam, uzgred, i to skupo prodaje) i, drugo, kako Rusija misli da obešteti Srbiju zbog izgubljenih prihoda od (čvrsto obećanog) Južnog toka. Jer, izgradnja ovog gasovoda kasni, on u dogledno vreme neće biti izgrađen, a veliko je pitanje i da li će uopšte biti izgrađen.

Bila je to za aktuelnu vlast, dakle, velika šansa da bar delimično ispravi grešku koju su potpisivanjem Energetskog sporazuma sa Rusijom - takvog kakav je - napravili Tadić i Koštunica i da makar donekle zaštite interese građana Srbije. Da li se bar neko od Dačića, Vučića i Nikolića odvažio da postavi takvo pitanje?

Javnost Srbije to ne zna. A trebalo bi da zna. Po svoj prilici, ta šansa je prokockana.

( Mijat Lakićević )