Blistavi um ministra Stefanovića
I još da dodam, da javnost zna. Plagijata u ovom radu ima još mnogo, najmanje još tridesetak, ali – koliko puta neko treba da ukrade da bi bio optužen za krađu?
Ko god se zainteresovao za „aferu doktorat“ srpskog ministra policije zna da postoje dve ukoričene verzije ovog rada. Jednu su naši britanski akademci proglasili plagijatom, dok smo drugu (kako se ispostavilo, konačnu verziju) mogli da vidimo samo na TV ekranu.
Mnogi su s pravom razmišljali – zašto je ne daju na uvid, piše li to ministar neku novu verziju, brišu li one silne plagijate, šta li rade? Da bi se na internetu konačno pojavila finalna verzija Stefanovićevog doktorata, sve sa pečatom, slikom korica i – abstraktom (baš tako piše). I dobro, sad, jeste to za jedinicu iz srpskog jezika, ali nismo zato ovde. Javnost treba da zna – šta je bilo sa plagijatima?
Da skratim – plagijati su živi i zdravi. Onaj sa strane 14 onog prvog rada – opet je na strani 14. Mozaički plagijat sa strane 35 sada je na strani 33, onaj što je bio na strani 48 sada je na strani 43, naredni se sa strane 57 premestio na stranu 51, i tako redom. Ali – svi su tu. Što niko ne osporava.
Čak je i komisija Megatrenda koja je ocenjivala da li se radi o plagijatu poručila javnosti: priznajemo četiri – od jedanaest optužbi! Preostalih sedam plagijata, kako sami kažu, nisu ni hteli da upoređuju, mrzelo ih, valjda. No, počujmo šta kažu.
Za prva tri priznata plagijata kažu sledeće: „U pitanju su po jedna rečenica (u prvom slučaju, dve nepotpune rečenice), dakle, ukupno tri rečenice u radu od 223 strane. To sve govori.“ Zaista, to sve govori: dva plus dva je – tri.
Ali, dobro. Čak i u ovoj minimalnoj priznatoj varijanti, i sami potvrđuju da je u pitanju plagijat: „Dakle, bilo bi korektnije (sic!) da je dr Stefanović u fusnoti naveo izvor, ali izostanak tog podatka nije plagijat, već sitan tehnički propust.“ Koji se zove – kako? Plagijat!
Komisija isto konstatuje kod četvrtog priznatog plagijata, gde je ministar kompletno preuzeo tuđu analizu i statističku građu. Evo šta kažu: „Strogo uzev, bilo bi, razume se, bolje (sic!) da je dr Stefanović naveo u fusnoti koji izvor je konsultovao.“ Tačno. Da je naveo izvor – ne bismo govorili o plagijatu.
Što nas dovodi do pitanja – znaju li ovi iz te komisije šta znači reč – plagijat? A znaju. Sami kažu na strani 4 svoga izveštaja: „Ukratko, plagijat postoji kada neko, bez navođenja izvora, doslovce ili uz manje izmene preuzme čitave rečenice, pasus ili čak i strane.“ Carevi, dakle. Evo vam definicija, priznajemo krađu na četiri mesta, ali – to nije plagijat!
Zašto nije plagijat, kad sami priznaju da jeste? E, pa, nije, kaže komisija, zato što plagirane rečenice „nemaju veze sa suštinom Disertacije“!!! Da nije plagirao neki horoskop, ili tekst o mesečevim menama, razmišljam... I još da dodam, da javnost zna. Plagijata u ovom radu ima još mnogo, najmanje još tridesetak, ali – koliko puta neko treba da ukrade da bi bio optužen za krađu?
Plagirao je ministar i rad jednog člana svoje komisije, ali oštećena profesorka Đorđević to baš i ne vidi: „Ja sam čitala njegov rad i uopšte ne smatram da je on plagirao moj rad ’Priručnik za uključivanje građana i civilnog društva u procese odlučivanja’, već je samo parafrazirao neke delove.“
Na šta naši britanski akademci, koji su sve plagijate uredno zabeležili i objavili, radosno odgovaraju: „Drago nam je da je članica komisije profesorka Đorđević potvrdila naš nalaz da je ministar Stefanović plagirao njen rad. Mozaički plagijat je upravo to – parafraziranje tuđeg teksta bez navođenja autorstva.“
Na kraju, dolazimo do profesora Mijata Damjanovića, koji otvoreno kaže da je upravo on, u svojstvu člana komisije za odbranu doktorata, Stefanoviću naložio da raskoriči onaj prvi doktorat – da ga dotera i dopuni. Nakon čega je potpisao da je ministar „uspešno odbranio doktorsku disertaciju“.
Odlično. Pošto je tako dobro ocenio ovaj doktorat, pozivam na TV duel gospodina Damjanovića. Pa da zajedno sa već pozvanim ministrom Stefanovićem objasni javnosti kako izgleda ta multipla multivarijantna (sic!) regresiona analiza sa strane 11 Stefanovićevog doktorata.
Zamoliću ih, javno, da izvedu sve formule iz ove regresije. Dve table, isto pitanje – pa izvolite, gospodo, javnost čeka. Pazite na matričnu i vektorsku notaciju zavisne varijable, da se ne pogubite, dobronamerno ukazujem.
Evo još pitanja u vezi sa dopunjenim izdanjem ove antičke drame. Sme li neko u doktorskoj disertaciji da se zadovolji korišćenjem aritmetičke sredine i statističkim tehnikama čije ime kandidat ne zna ni da prevede, pa navodi da je u pitanju „Chi-square statistička tehnika“?
Mada se ova „tehnika“ uči na prvim časovima kursa koji se u stručnom žargonu naziva „Statistics for dummies“ (prevedite ovo sami, nasmejaćete se, sigurno), čak i na tom kursu ima formula i raspodela verovatnoće! Pa bih u TV duelu insistirala na Studentovoj i hi-kvadrat raspodeli i na opasnostima od pogrešne upotrebe podataka. Kada to prouče, pa pogledaju rezultate kojima se hvale – grdno će se iznenaditi.
Dva bisera ostavljam za kraj. Prvi biser: Srđan Verbić, sa mesta ministra prosvete, osiono poručuje Srbiji da je doktorat ministra unutrašnjih poslova ispitala komisija Megatrenda, te je to za njega – „završena priča”.
Hvala, ministre prosvete, prijatan dan Vam želim! A mi idemo na drugi biser, koji ćemo naći baš u tom izveštaju Megatrendove komisije, gde u zaključku stoji da se ne sme osporavati Stefanovićev doktorat zbog malog broja citata i fusnota – kad ni čuveni matematičar Džon F. Neš u svom doktoratu nema nijednu fusnotu, a citira samo jedan rad.
A ceo svet zna, naročito nakon čuvenog filma „Blistavi um“, da je Džon Neš doktorirao na Prinstonu i kasnije postao nobelovac. U prilog izveštaja Komisija stavlja ceo doktorat Džona Neša...
Dva blistava uma. Džon F. Neš – i Neša Stefanović. Dotakli smo dno.
( Danica Popović (Politika) )