Njemačka za pola godine u suficitu od 48 milijardi eura: Rasprava o raspodjeli viška

Rekordni suficit – 48 mlijardi eura za šest mjeseci – raspaljuje debatu u Njemačkoj: da li treba sniziti poreze? Uložiti u infrastrukturu? Otplaćivati dugove? Zavisi koga pitate. Evo šta pišu komentatori njemačke štampe.

U prvoj polovini godine su savezna država, pokrajine, opštine i socijalni fondovi ostvarili plus od 48,1 milijardi eura – novi rekord. U odnosu na bruto-domaći proizvod ovaj suficit iznosi 2,9 odsto. Državni budžet profitira od visoke zaposlenosti, visokih poreskih prihoda i socijalnih dažbina. Prema Saveznom zavodu za statistiku, izvoz beleži dalji rast uprkos brojnim trgovinskim konfliktima u svetu.

Kada državna kasa preliva, u Njemačkoj se uvek pokreće stara debata – da li treba sniziti poreze? Iskoristiti novac na smanjenje državnog duga koji je od 2010. već smanjen sa 80 na 68 odsto BDP? Za državne investicije u infrastrukturu, stanogradnju? Za socijalna davanja?

„Vlade – a prije svih Velika koalicija na saveznom nivou – istrajavaju na tome da same najbolje znaju kako da upotrebe poreske prihode. Već se može naslutiti da najveći deo suficita neće biti upotrebljen za poravnavanje državnog duga niti za neki drugi vid dugoročnog ulaganja već da će biti proćerdan za kratkovidu klijentelističku politiku“, piše konzervativni Frankfurter algemajne cajtung. „Politika mora 'svoj' suficit da podjeli sa onima koji su ga zaradili.“

Taj stav dijeli takođe konzervativni Velt (Berlin): „Stil politike fiksiran na izdatke kod ispijenih građana izazova enormne frustracije. Prije svega srjednji sloj osjeća da je prevaren za plodove svog rada. Svuda bruji o privrednom rastu i rastu zarada. Ali na kraju mjeseca pogled na platni list mnogim zaposlenima daje osjećaj da nisu među dobitnicima. Ovdje ćete naći odgovor na pitanje zašto baš u Njemačkoj uprkos dobroj konjukturi raste skepsa prema socijalnoj tržišnoj privredi. Politika mora građanima da ostavi više novca koji su zaradili.“

Njemačka ima progresivni poreski sistem što znači da procenti poreza na prihod rastu sa zaradom. Osim tog poreza, najveće stavke koje građani (i poslodavci) plaćaju jesu penziono i zdravstveno osiguranje. Stope zavise i od porodičnog stanja. No u prosjeku je prošle godine pojedinac (koji nije u braku) od svoje bruto-plate izdvajao 39,9 odsto za sve te dažbine. U porodicama sa dvoje djece i samo jednim zaposlenim taj procenat je bio 21,7.

„U Berlinu su izgleda zaboravili da je građanin i dalje suveren“, piše Noje osnabriker cajtung. „Ako država pliva u parama, to su narodne pare. (…) Zaposlenima mora da ostane više para koje su zaradili. (…) Osim toga vlada mora da se podvrgne disciplini pri trošenju i ispita da li uložene pare stvarno nešto donose. Svi izdaci, od sporne državne podrške za kupovinu nekretnina, preko izdvajanja za vojsku sve do izbjegličke pomoći – sve treba provjeriti.“

Drugačiju računicu nudi socijalistički dnevnik Nojes Dojčland (Berlin). List podsjeća da lokalne samouprave u ovom masnom plusu učestvuju sa svega 6,6 milijardi evua za pola godine, ali da trenutno imaju neophodne velike projekte koji koštaju ukupno 159 milijardi eura. „Lokalne samouprave bi dakle morale dvanaest godina zaredom da bilježe ovakav plus i da ga uvek do kraja investiraju u infrastrukturu kako bi se prevazišao zastoj u investicijama.“

„Ali to se neće desiti“, dodaje komentator ljevičarskog lista. „Jer savezna država, pokrajine i opštine suficitom prije svega smanjuju dugove. Time štede na budućnosti i uporno ignorišu upozoravajuće reči mnogih ekonomista koji kažu da štednja nema smisla tokom perioda istorijski niskih kamata. Istovremeno zastoj u investicijama, kao i drugi možda još hitniji problemi poput rastućeg siromaštva među starima, pokazuju da država trenutno ne prihoduje previše nego premalo.“

„Viši porezi se ne mogu izbjeći. Ali ne povećanje poreza na dodatu vrednost, koje, prema pisanju Špigela, razmatra Ministarstvo finansija. Jer to bi naime jače pogodilo one sa manjim zaradama. Umjesto toga treba više oporezovati imućne. Ali to naravno vladajuća koalicija ne razmatra“, zaključuje Nojes Dojčland.

Hamburški Abendblat konstatuje: „Sa brižljivim odnosom prema prihodima države povezano je temeljno pitanje koje se u aktuelnoj debati postavlja prikraćeno ili se pak zatrpava politikantstvom, naime: kako će ići Njemačkoj kroz dvadeset godina?“

„Da li ćemo više investirati u mladu generaciju i time u budućnost? U obrazovanje i izgradnju širokopojasne mreže? Ili su nam važniji penzioneri? Da li preduzetnicima treba da damo više manevarskog prostora smanjenjem dažbina i poreza? Da li nam treba doseljavanje kako bismo imali dovoljno radne snage i održali visok novo u međunarodnoj konkurenciji?“

List dodaje da „rizici svetskog trgovinskog rata nisu otklonjeni. On bi teško pogodio nemačku privredu koja je orijentisana na izvoz. Naivno je naprosto se nadati da se to neće desiti. Onaj ko bi danas davao novac iz partijskih taktičkih razloga udario bi temelje problema narednih godina, kada ne bude ekonomskog buma. Tih godina će biti još teže štedeti jer je pametnije investirati, a novca za sve neće biti.“

( Deutche Welle )