Rusija vuče Srbe sebi

Približavanjem izbora u Bosni i Hercegovini raste interesovanje svetskih medija za tu bivšu jugoslovensku republiku. Ranije se postavljalo pitanje funkcionalnosti BiH i poteškoća u vezi reforme dejtonskog Ustava. Danas su oči međunarodne javnosti uperene u Republiku Srpsku i predsednika Milorada Dodika koji veliča Rusiju i sve glasnije govori o otcepljenju tog entiteta.

Foreign Policy već u naslovu i lidu svog članka s početka avgusta “Putin stvara bosanske paramilitarne snage” i “pojačava podršku separatizmu u Republici Srpskoj”, izdvaja glavne probleme koje Rusija uzrokuje u BiH.

Slična situacija je i u Srbiji koja odavno sedi na najmanje dve stolice – “i EU, i Rusija”. Iako je Vojska Jugoslavije bila sasvim poražena u NATO bombardovanju 1999. i reformisana nakon “petog oktobra”, rusko naoružavanje Srbije glavni je problem za zapadne lidere.

Šta, u stvari, želi Rusija na Balkanu? Da li je njen cilj samo da održi status kvo sa Zapadom i spreči proširenje NATO-a na bivše jugoslovenske republike koje u Alijansu nisu ušle, ili su, pak, ciljevi Moskve da preko Balkana reši važne probleme u svom dvorištu?

Od crkava do oružja

U istom članku Foreign Policy piše da se saradnja između Republike Srpske i Rusije odvija ne samo po pitanju izgradnje pravoslavnih crkava, već je ona intenzivirana i u bezbednosnom planu, posebno nakon pokretanja saradnje 2016. u prikupljanju obaveštajnih podataka, borbi protiv terorizma, sajber kriminala i obuci koju policija tog entiteta BiH dobija od specijalnih trenera iz Ruske Federacije.

Tabloidi već duže vreme raspravljaju o stvaranju ruskog humanitarnog centra u Republici Srpskoj, sličnog onom kakav postoji u Srbiji u Nišu i koji izaziva paniku u izjavama zapadnih diplomata zbog osnovanih sumnji da Moskva tu želi da razvije svoju prvu vojno-bezbednosnu bazu na Balkanu.

Srbija je sve te faze saradnje sa Rusijom, od crkava do oružja, odavno prošla i zaustavila se pred davanjem diplomatskog statusa Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu i na statusu posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), svojevrsni pandan NATO-u koji predvodi Rusija.

Upravo time Beograd misli da plaši Zapad i EU, ukoliko mu to zatreba u pregovorima oko statusa Kosova, kao i u složenim pregovorima oko članstva u EU i odnosima sa NATO-om. Ima li smisla govoriti o članstvu Srbije u ODKB i Evroazijskom ekonomskom savezu? Ima isto toliko koliko i o članstvu Ukrajine i Gruzije u NATO i EU...

Balkan kao ruski odgovor Zapadu

“Rusija podržava integraciju Srbije u EU i ona je budući ruski trojanski konj u Uniji” – bila je jedno vreme dominantna teza onih koji su skeptični prema Beogradu.

Tu tezu ozbiljno treba podvrgnuti sumnji, posebno posle nedavnih tvrdnji Evropske komisije da Rusija “preplavljuje Balkan sa aniti-EU propagandom i podstiče srpski nacionalizam ugovorima o naoružavanju”.

Ako se, pak, na rusku ekspanziju na Balkan gleda šire, sa pozicija Rusije, Moskvi ne odgovara učlanjenje Zapadnog Balkana, a posebno Srbije i BiH u EU i NATO, niti trajno rešavanje kosovskog pitanja, jer time gubi jednu važnu polugu u pregovorima sa Zapadom (EU i SAD).

Od samita NATO 2008. godine i davanja otvorene perspektive Ukrajini i Gruziji da se učlane u Alijansu, Moskva je krenula u agresivno iscrtavanje granica svojih geopolitičkih interesa. Kad je propala njena propozicija Zapadu da se stvori zajednička “bezbednosna arhitektura Evrope”, Rusija je iste 2008. godine isprovocirala konflikt u Gruziji. U Ukrajini je preko predsednika Viktora Janukoviča pokušala da izdejstvuje izlazak Kijeva iz Sporazuma o asocijaciji sa EU, što se završilo 2014. ruskom aneksijom Krima i hibridnim ratom u Donabsu.

Program Brisela “Istočno partnerstvo”, koji je trebao da stvori sporazume o slobodnoj trgovini i bezvizni režim ne samo sa Ukrajinom i Gruzijom, već Jermenijom i sa drugim bivšim sovjetskim državama, Moskva je počela da tretira kao neprijateljsko delovanje.

Umesto da širenje uticaja EU shvati kao vlastitu šansu, Moskva ga je smatrala agresijom. Ipak, rat u Gruziji i Ukrajini bio je očajnički i usledeo je kasno.

Potpuna okupacija Tbilisija ili Kijeva bio bi bezumni korak. Međutim, simetričan odgovor Moskve Zapadu na Balkanu – sam se nudio kao rešenje.

To što Rusija vuče k sebi Srbe na Zapadnom Balkanu, može se posmatrati i kao odgovor Moskve za prodor NATO i EU na prostor bivšeg SSSR, posebno u Ukrajinu i na Kavkaz.

Jeftina podrška

Kako kažu istoričari, Josip Broz je 1948. ozbiljno prevario Srbiju i decenijama ju je držao izvan ruskog političkog uticaja. Zato SFRJ nije postala satelit SSSR.

Sedam decenija kasnije Srbija bi odmah postala ruska gubernija, samo da Moskva daje više novca. Ali ne daje i sad je sasvim izvesno da to i ne može.

Poslednji rezultati ruske nezavisne organizacije za istraživanje javnog mnjenja Levada-centra pokazuju da su ruski građani nezadovoljni militantnom spoljnom politikom koju vodi Putin. Rusi su nezadovoljni i ekonomijom u svojoj državi (kao posledice zapadnih sankcija), a nova penziona reforma samo podgreva strasti u smeru povećanja protestnih raspoloženja u društvu, navodi “Levada-centar”.

Videli smo, Putin može brzo da organizuje PR-predstavu štednje na skupim intervencijama povlačenjem jednog dela ruskih vojnika i opreme iz Sirije.

Međutim, Moskva ni nakon primirenja sa SAD i EU neće tako lako napustiti Balkan, jer za to jednostavno neće biti potrebe.

Srpski političari rusofili i populisti se Rusiji sami nude, a Moskvi je dovoljno samo rečima podržati frustracije nacionalistički raspoloženih srpskih birača da na Balkanu još ništa nije gotovo, da su oni najveće žrtve ratova devedesetih i da u svemu imaju bezrezervnu podršku ruskog naroda. To barem ništa ne košta.

(Al Jazeera)

( Boris Varga )