Pristao je na spomenik, ali da bude nizak da ga može zapišati svaki pas

Za njega je tzv. životna realnost, ako nije sadržala ironiju, bila prazno slovo na papiru, legenda kaže, u stvari živa istina (samo Hrabal je bio legenda!), Bill Clinton je prilikom zvanične posjete Pragu 1994. obišao valjda najčuveniju pivnicu na svijetu Kod zlatnog tigra u pratnji Vaclava Havela i Madeleine Albright...

Sjeli su za sto pana doktora (Hrabal je volio da ga tako osloviš: bio je doktor prava a čitav život je proveo u andergraundu, akviziter, kulisar u pozorištu, prodavac viršli, znate ono iz romana Strogo kontrolisani vozovi, voz kreće, kupac maše kroz prozor s toplom viršlom, pruža dlan za kusur, viršlar kobajagi pretura po džepovima, nigdje pustih deset centi, voz ubrzava, kupac kipti, majku ti tvoju, tako je viršlar postao milioner)...

Popili su pivo, proćaskali a kada su otišli, društvo se sjatilo, kakav je Clinton, šta kaže, pričaj, pa šta kakav je, odgovara pan doktor, simpatičan momak, prirodan osmijeh i tako to... A sad se vratimo ozbiljnim stvarima, čujte, napisao sam novu pripovijetku i mogu vam reći da uopšte nije loša!...

Ostavio je i testament da on, Bohumil Hrabal, udovoljava molbi rodnog grada Nimberka za podizanje spomenika, ali toliko nisko da ga može zapišati svaki pas...

Pan doktor je volio Rablea, karnevalski temperament, paradoksalni humor (ja sam nasljednik Hašeka, ja sam nastavljač praške ironije), strogo je razlikovao naobrazbu od kreativiteta...

Objavio sam intervju s njim, Ja jesam intelektualac ali to se tiče lektire (1986), volio je Bitlse, jer su stvari gledali odozgo, muzički andergraund, nosio je evropsku slavu s imidžom siromaha što je nas fasciniralo...

U pivnici

Pan doktor je sjedio kod Tigra utorkom i četvrtkom od pet do jedanaest, a kad smo mu jedne noći kazali da napolju najmanje desetoro cupka po onoj zimi, s primjerkom zbirke priča Bambini di Praga za autogram, odvratio je preko pivske pjene svojom čuvenom uzrečicom, “Ali ja nemam vremena!...“

Ja nisam emigrant ni spoljašnji ni unutrašnji, govorio je, ja sam emigrant ljudske beskonačnosti i vječnosti!

Kafka i Hrabal - došljaci

Francuskinja Marthe Robert je u pravu kad kaže da je pravo čudo to, što je njegov sugrađanin Franc Kafka, jedan došljak, gotovo stranac u njemačkom, Jevrejin iz Praga, izgradio zapravo mehanizam najduže njemačke fraze... Takav je bio i pan doktor sa svojom češkom frazom (znaš kako ja pišem, otvorim stočni vagon i pustim junice i junce a onda ih gonim, gonim, gonim), muzički zaobljenom poput sonate, jednom sam nakon povratka od kuće donio komad pršuta...

Društvo se sjatilo za njegov sto (imao je kriglu Kod tigra, eto je još na polici ako svratite), on je viknuo konobara za crni luk, isukao britvulin, čujte sad ovo, kaže, sjedi Crnogorac u svom klancu i mirno puši, prolazi dolje Turčin...

Ljudi su se kidali od smijeha, a šta sada ja njega da fino strefim u čelo iz ovog džeferdara, oću-neću, oću-neću, ma sastavio bih ja njemu fišek među oči, najmanji problem, nego ko će sad gasiti ovaj čibuk, pa ići dolje, skidati mu oružje, morao bih ga još i pokopati, pusti rđu tursku neka ide!...

Njegova neuroza se zvala žurba, preša, pisao je s obije ruke, roman koji mu je donio slavu, Služio sam engleskoga kralja (on ga je zvao Kralj) napisao je za tri sedmice

Toliko puta sam čuo riječi divljenja za Brechta, volio je Johna Lenona, mjuzikl, fascinirao ga je češki mistični pjesnik Jakub Deml, francuski sholastičar Pierre Abelard (Petrus Abaelardus), jednom ga evo sa skriptom u cegeru...

Ovo nama treba, momče, idi u knjižaru Karlovog univerziteta, na uglu židovskoga groblja, sjutradan sam otišao, bilo je to šapirografsko izdanje Ljubav Abelarda i Heloise, zaturio sam ga na žalost u ljeto 1987. u pozorištu (Usti nad Labem) poslije jednog kermesa...

Njegova neuroza se zvala žurba, preša, pisao je s obije ruke, roman koji mu je donio slavu, Služio sam engleskoga kralja (on ga je zvao Kralj) napisao je za tri sedmice, kratki roman s maestralnim naslovom, Oglas za kuću u kojoj više ne želim da živim, valjda za dvije...

Brže je pisao nego što je mislio, nepodnošljiva neuroza, jednom sam donio primjerak beogradskog NIN-a i pokazao mu, Milan Čolić je objavio tekst Bolji od Kundere, ja takođe tako mislim, rekao je pan doktor, ali savršeno nepretenciozno, znaš, taj jezik, Kundera je već dugo u Francuskoj, a među piscima, momče, nema drugog uporednog mjerila do maternjeg jezika...

Prozor na petom spratu

Neki akt sprdnje krio se u mladićki senzibilnoj prirodi tog starca, on je navodno nastradao hraneći golubove na bolničkom prozoru na petom spratu, ali svi znaju da je to samo način kako saopštiti neke stvari, na deset mjesta u njegovoj prozi možete pročitati, ubiću se skokom s petog sprata, smrt me čeka na prozoru na petom spratu, u zimu 1988. Tigar je renoviran i on je preselio svoj štab na rezervni položaj u pivnici blizu Čehovog mosta, čekali smo poslednji tramvaj i on mi je iz čista mira tutnuo novčanicu od sto kruna, uzmi, uzmi, ovaj dan i ova noć se više nikada neće vratiti, onda smo ušli u tramvaj...

Nema tog tramvaja u Pragu u kom svaki putnik neće prepoznati Bohumila Hrabala, ustalo je dvoje-troje da mu ustupe mjesto, ostao je stojećke i odmahnuo, „Ali ja nemam vremena!...“

Hrabal na pivskoj etiketi

Kusa kožna jakna, harlekinovske prugaste pantalone, crvena kapica s kićankom, ceger i u njemu slanina, papričica, britvulin, ne smijem ni zapitati sebe koliko mu dugujem, sreo sam u svojoj skromnoj književnoj odiseji romansijere s velikom umjetničkom snagom, Vojnovič, Pekić, Sabato, Roa Bastos, Saramago, nijedan nije imao takvu ličnu harizmu...

Pan doktor je sahranjen uz državne počasti, ukazane su prije njega od pisaca samo nobelovcu Jaroslavu Seifertu, sa stotinama čitalaca poslao sam depešu...

Kasnije sam čuo da je pomenuta na ceremoniji, među depešama Hrabalovih prevodilaca, stvorio sam pred očima sliku, nipošto tužnu, pan doktor lupa šakom po svom kovčegu, skače s katafalka, protestuje protiv topovskih salvi i posmrtnih počasti i, probijajući se gnevno kroz vlastitu pogrebnu povorku, grabi Karlovom ulicom ispred našeg fakulteta da šmugne iza ugla prema Tigru, „Ali ja nemam vremena, nemam vremena!...“

(Odlomak iz neobjavljenog rukopisa)

( Gojko Čelebić )