Teofil Pančić o romanu Balše Brkovića: Noćna priča sa filmskom aurom
Dobra je i slikovita ta Balšina atmosferizacija a bogme i još jedna posveta rodnom gradu i njegovim dobrim i lošim stranama
Ima onaj odličan, debitantski roman Balše Brkovića (rođenog u Titogradu 1966) Privatna galerija, a u njemu sva bića, stvari i pojave trepere i isparavaju na onoj strašnoj podgoričkoj jari, onoj kada te svet odozgo, odozdo i sa strane bombarduje vrelinom od koje nema bekstva ni utočišta, a svaki se živi i toplokrvni stvor pretvara u nepresušan izvor znoja. Ima nečega od te jare, ali i njene noćne strane, i u romanu Paranoja u Podgorici, napisanom sa pomalo "balzakovskim" ambicijama, kombinovanim sa žanrovskim (triler, noir) postupkom.
Treći Brkovićev roman Plaža Imelde Markos skoro je sasvim prešao na "noćnu" stranu; narator je podgorički taksista, jedan od onih likova kakve predobro znamo, onih koji su, činilo se, bili formatirani za nešto "veće" u životu, ali im je na kraju zapalo da okreću volan ovamo i onamo (‘namo) po željama okasnelih gradskih sojki, jedan dakle rasni noćni ulični... hm, ne baš hodač (kao u Onoj pesmi) nego vozač, ali suština je ista: onaj ko poznaje Tamnu Stranu Grada...
Uvodna petina ovog kratkog romana (159 str.) nekovrsna je društvena hronika iliti kulturološki inventar ne samo glavnog crnogorskog grada, nego CG društva generalno, a dakako da će čitaoci u Srbiji i drugde po jugosferi lako prepoznati ne nešto, nego manje-više sve svoje u tom galimatijasu likova i tipova, svevremenskog gradskog humanog inventara koliko i specifično ovovremenih dvonožnih naplavina, onakvih kakve zla vremena s dna i iz mulja izbace na vrh. Hm, vrh čega?
Dobra je i slikovita ta Balšina atmosferizacija a bogme i još jedna posveta rodnom gradu i svim njegovim dobrim i lošim stranama, no "prava" radnja počinje tek kada u taksi iznebuha uđe Duka, klinac od trinaestak godina, mašala prepametan za svoje godine - ali ima takvih, nije da nema - naoružan parama i strahom: pare mu omogućavaju vožnju, a strah... strah je ono što ga na nju pokreće. Ne za sebe, to je strah za oca: Duka veruje da je njegov otac - koji je naprasno nestao te večeri - otišao negde da se ubije, pritisnut finansijskim problemima, kreditima i dugovima, užasnut bolešću Dukine majke. I tako njih dvojica vascelu noć istražuju sva mesta najpogodnija za samoubistvo (božmeprosti, kao u pesmi Buldožera!) ako vas takva namera spopadne baš u Podgorici...
Na tom će lutanju, na najsumanutijem mestu, pred njih iskrsnuti misteriozni starac, die hard komunista od one naplemenitije, izumiruće fele, konspirativnog imena profesor Crni, jedna od onih bizarnih noćnih kreatura bez kakvih nema iole ozbiljnog grada ni gradskih mitologija. Tu roman naizgled gotovo da "zavrće" prema fantastici, ali zapravo ne: i starac je zapravo lucidni posmatrač stvarnosti, onakve koju se najbolje da sagledati baš iz tog naizgled tako anahronog ugla...
Fin, dakle, mali noćni romančić, idealan i za sobu i za plažu, a još idealniji za ekranizaciju, jer toliko je filmična ta njegova aura... A i soundtrack bi, bogme, bio dobar za slušanje u kratkim letnjim noćima, podgoričkim ili ma kojim drugim.
( Teofil Pančić (Vreme-Beograd) )